Izabrane pesme Stevana Raičkovića

Kada je, 2007. godine, na Institutu za plućne bolesti preminuo veliki pesnik, Stevan Raičković, Gojko Božović je povodom njegovog odlaska napisao: „Govoriti o Stevanu Raičkoviću znači govoriti o osnovnim stvarima poezije: jednostavnost, spontanost, prirodnost, melanholija, tišina, svet oko sebe, mistika malih stvari, ispovednost u formi govora o drugom, neposrednost, nepretencioznost, lirsko svedočanstvo.” Ovaj iskaz nije bio okrenut sabiranju glavnih poetičkih karakteristika Raičkovićeve poezije – sklonosti ka sonetnim i pseudosonetnim formama, temama i motivima pesme i pevanja, stalnom vraćanju na svest o prolaznosti, na zabrinutost, sumnju i upitanost, svojevrsni kontrolisani beg u prirodu – već je govorio o značaju pesničke reči u Raičkovićevom životu. Stevan Raičković je, naime, do te mere bio priljubio svoj život uz svoje pesme, uložio svoje trajanje u njihovo, da je u skoro dvadeset knjiga poezije svoj život u toj meri samerio sa svojim pevanjem da je stvorio i održao prepoznatljiv lirski ton, a onda otišao još dalje: on ga je petrifikovao. Uhvativši susret trenutka i večnosti, ptice i kamena, Stevan Raičković se vedrom melanholijom, neoromantičarskim uosećavanjem i poverenjem u elementarnu i simboličku moć jezika upisao u našu književnu tradiciju.