Homo psihijatrikus: dijagnoza kao identitet

„Homo psihijatrikus: dijagnoza kao identitet" predstavlja hrabru kritiku savremene psihijatrijske prakse, napisanu iz perspektive insajdera – psihijatra koji nije prestao da postavlja neugodna pitanja. Dr Milutin Kostić, psihijatar i neuronaučnik sa Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, tokom sedamnaest godina kliničkog rada primetio je uznemirujući trend: sve više ljudi formira svoj identitet oko psihijatrijskih dijagnoza, prihvatajući viziju sebe kao „poremećenih", često na osnovu klimavih naučnih temelja i proizvoljnih dijagnostičkih kriterijuma.

Knjiga započinje temeljnim istraživanjem pojma identiteta – šta on znači za nas kao pojedince i kao društvena bića. Kostić podseća da naš identitet nije monolitna tvorevina, već mozaik različitih uloga koje nose različitu emocionalnu težinu i menjaju se tokom života. Ključno je razumevanje da se identitet konstituiše u dijalogu sa društvom, u interakciji sa očekivanjima drugih, što nas čini ranjivim na spoljašnje poruke o tome ko jesmo ili bi trebalo da budemo.

Prelazeći na koncept poremećaja, autor razotkriva koliko je dijagnostička praksa u psihijatriji daleko od objektivne nauke. Za razliku od interne medicine gde se poremećaji mogu jasno odrediti laboratorijskim nalazima, u psihijatriji se oslanjamo na spisak simptoma koji su rezultat ekspertskog konsenzusa, a ne empirijski dokazane biološke disfunkcije. Kostić detaljno analizira kvantitativne poremećaje i pokazuje kako su granice između normalnog i patološkog arbitrarne, prožete kulturnim pretpostavkama.

Kroz četiri ključne studije slučaja knjiga otkriva različite mehanizme kroz koje dijagnoza postaje identitet. U poglavlju o depresiji i anksioznosti, autor se bavi najvećom „epidemijom" našeg vremena. Pokazuje kako su tuga i strah zdrave emocije koje su nam evoluciono potrebne – signali o našem društvenom položaju. Problem nastaje kada ih proglasimo poremećajem. DSM kriterijumi za depresiju su proizvoljni: zašto pet od devet simptoma? Zašto dve nedelje? Ovi brojevi nisu rezultat naučnih studija, već kompromisa ekspertskog tima.

Biološka osnova depresije, slavna hipoteza o „hemijskom disbalansu", pokazuje se kao marketinška priča farmaceutskih kompanija, a ne naučna činjenica. Pedeset godina istraživanja nije uspelo da potvrdi niže nivoe serotonina kod depresivnih osoba. Najnovija metaanaliza jasno pokazuje – nema razlike.

Ključno pitanje postaje: šta se dešava kada osoba prihvati da je depresivna? Formira identitet oko tog poremećaja, počinje da sebe vidi kao biološki defektnu osobu kojoj su potrebni lekovi. Ovaj identitet donosi kratkoročno olakšanje – nudi objašnjenje, oslobađa od krivice. Ali dugoročno može biti štetan: vodi u genetski determinizam, psihološku zavisnost od lekova, pasivnost, i može produbiti samu patnju.

Poglavlje o ADHD-u i autizmu kod odraslih donosi analizu fenomena koji se odvija „odozdo nagore" – ljudi se sami dijagnostikuju preko društvenih mreža, a zatim od psihijatara traže samo potvrdu. Neurodiverzitet kao koncept, originalno zamišljen kao slavljenje ljudske raznolikosti, pretvorio se u medicinski identitet. Kostić pokazuje kako objave na društvenim mrežama podstiču samodijagnostikovanje banalnim opisima, stvarajući utisak da su svi „neurotipični" savršeni superljudi.

Ključna dilema: koliko raznolikosti u ponašanju treba tolerisati pre nego što je proglasimo poremećajem? Kostić podseća da specijalizacija u ljudskoj evoluciji nije bila mana – potrebni su nam različiti tipovi ljudi. Proglašavanje raznolikosti poremećajem može ugušiti potencijal. Autor iskreno deli sopstveno iskustvo: u drugom razredu je bio nemiran. Da je rođen danas, verovatno bi dobio dijagnozu ADHD-a i možda nikada ne bi naučio kontrolu, prihvativši da to „prosto nije on".

Poglavlje o zavisnosti pokazuje kontrast – ovo je polje gde formiranje identiteta oko poremećaja može biti korisno. „Ja sam alkoholičar" – ritual koji pomaže osobi da prihvati problem i da ga rešava doživotno. Ovde dijagnoza kao identitet ima logiku. Autor ipak upozorava na individualizaciju problema (krivica se svaljuje na mozak pojedinca, dok se društveni uzroci zanemaruju) i preterano širenje koncepta zavisnosti na sve moguće ponašanje.

Najkontroverzniji deo bavi se rodnom disforijom. Kostić otvoreno deli svoju evoluciju – od stava da je to poremećaj, do prihvatanja da rodni identitet može biti društveno konstruisan bez da je osoba „bolesna". Problem nastaje kada se šalju oprečne poruke: transrodni identitet nije poremećaj, ali se istovremeno insistira na biološkoj osnovi („ženski mozak u muškom telu"), što opravdava agresivne medicinske intervencije kod dece. Kostić vidi novu medikalizaciju: ako je identitet društveni izbor, zašto medicinske procedure? Ako je biološki fiksiran, zašto to nije poremećaj? Postojanje detranzicionera dovodi u pitanje osnovu agresivnog medicinskog pristupa za sve.

Kroz sve analize, Kostić gradi sliku čoveka kao „homo psihijatrikusa" – bića koje svoje probleme razume isključivo kroz prizmu psihijatrijske dijagnoze, svoju raznolikost sagledava kao defekt, svoju patnju individualizuje umesto da traži društvene uzroke, i svoj potencijal ograničava prihvatanjem biološkog determinizma.

Knjiga ima i mračniju, sistemsku kritiku. Iza epidemije dijagnoza stoje jasni interesi: farmaceutske kompanije koje zarađuju milijarde; politička elita kojoj odgovara da ljudi krive svoj mozak umesto društvenog sistema; psihijatri koji bi izgubili moć i prihod priznanjem nesigurnosti; i sami pacijenti koji traže olakšanje koje dijagnoza pruža.

Poslednje poglavlje nudi radikalno rešenje: pravi put ka zdravijem društvu ne vodi kroz reformu psihijatrije, već kroz duboku političku promenu. Dok god je profit glavni cilj, dok god je individualni uspeh glavna mera vrednosti, dok god ljudi nemaju smisao i zajednicu – dijagnoze će i dalje služiti kao lažno utočište. Kostić poziva na političku borbu za društvo koje vrednuje saradnju, koje nudi smisao izvan gomilanja kapitala, i koje priznaje da je mnoga patnja zdrav odgovor na bolesno društvo.

Stil pisanja je pristupačan, lični, pun primera iz autorove prakse i sopstvenog života. Kostić ne piše kao nepogrešivi ekspert, već kao neko ko se bori sa vlastitim sumnjama. Upravo ta ranjivost čini knjigu snažnom – retko čitamo medicinsku literaturu gde autor priznaje „ne znam". Ton je kritičan prema struci, ali nikada ciničan prema pacijentima.

„Homo psihijatrikus" je istovremeno naučna rasprava, filozofsko istraživanje identiteta, politička kritika sistema, i lična ispovest lekara koji pokušava da bude dosledan svojim etičkim načelima. U vremenu kada su društvene mreže prepune dijagnoza, ova knjiga je neophodan protuotrov – poziv na razmišljanje, preispitivanje i političku akciju.