Štuka

Posle očeve smrti i propasti porodičnog posla, Anica se sa suprugom Ilijom seli u kuću na obali reke, ušuškanu među nepregledna polja kukuruza i suncokreta. Dok Ilija sanja o velikom imanju, uređenom domu i deci koja će trčati po dvorištu, Anica pokušava da se privikne na samoću i neobičan život u ravnici. Ali obećani novi početak ubrzo poprima zlokobne obrise. Između supružnika raste otuđenost, priroda koja ih okružuje gubi svoju pitomost, a crveno oko fabrike na horizontu treperi poput upozorenja. Ribe preleću preko kuće, snovi se mešaju sa javom, a poznata tela počinju da se menjaju na neobjašnjive načine. Kako se godišnja doba smenjuju, bela kuća postaje teskobno mesto, a iza njenih zidova počinje da se odvija nešto za šta niko od njih nije bio spreman.

Proza Anje Marković, baš poput njene poezije, čitaoca pogađa idiosinkratičnošću izraza, svežinom slike, neobičnošću perspektive, a opet biva tako razumljiva i meka da svi u njoj možemo prepoznati šapat sopstvenog podsvesnog. Umesto da se jezikom poput sonde spusti u ždrelo svog bogatog pesničkog talenta, autorka dopušta dubini da pokulja i pokaže se na stilski i kompozicijski transparentnoj površini njenog prvog romanesknog ostvarenja. Rezultat je svet koji je i sam izmenjen transformacijom dvoje protagonista, jezovit koliko lep, čije obale normalnosti izjedaju bespoštedna lirika i uplivi magijskog realizma. Anja Marković je zagnjurila ruke u svakodnevicu, u muško i žensko, u odnos dece i roditelja i različite društvene konvencije, izvukavši na videlo ono što je u njima krvavo i htonsko.
(Bojan Vasić)