2091: Bilo bi jednom u Jugoslaviji

Marko Božić svojom "Duologijom" pribavlja čitaocu jedinstvен literarni objekat — istorijski roman nastao vekovima nakon opisivanih događaja, ali i sâm arheološki nalaz okružen gustim slojevima tumačenja, kontroverzi i misterije. "2091: Bilo bi jednom u Jugoslaviji" otvara dvodelni panoramski prikaz sudbonos​nih trenutaka u istoriji zemlje koja je postala temelj civilizacijske "stvarnosti" kakvom je poznaju budući vekovi — a radi se o trenucima koji nisu bili ništa manje nego pokušaj promene te realnosti, pokušaj koji će imati dalekosiežne posledice za čitavu planetu.

U središtu romana stoji komesar Miloš Vukotić, istražitelj Saveznog odeljenja za istražne radnje (Sozir), koji se nalazi pred najvećim izazovom svoje karijere. Božić ga prati kroz hipervozove koji premošćuju stotine kilometara za minute, kroz kosmograđe koje kruže orbitom, kroz društvo toliko napredno da njegova svakodnevica izgleda kao naučna fantastika iz perspektive onih koji su mu savremenici — a tek iz naše, udaljene više od milenijuma. Vukotićeva supruga Danica "Dada" Bojić, prominentna slikarka, njegova pomoćnica Urška Aždajić, zamenik Mustafa Cvetković, predsednica vlade Višnja Krizman i legendarni šef Ozne Žarko Plečnik — svi su oni istorijske ličnosti čiji se životi prepliću u romanu koji je istovremeno krimi-misterija, politički triler i nostalgična rekonstrukcija sveta koji više ne postoji.

Božić gradi složenu naraciju koja ne samo da priča priču, već i postavlja pitanja o prirodi samog pripovedanja, o tome kako se istorija transformiše kroz prizmu sećanja i kako literatura funkcioniše kao medijum memorije. Roman je, naime, predstavljen kao rukopis potpisan pseudonimom "Kvazianonimus", pronađen u pričuvnoj memoriji kosmograda 2761. godine, što znači da je nastao u neodređenom trenutku između početka XXII i sredine XXVIII veka — što ga čini literarnim palimpsestom na kojem se učitavaju vekovi tumačenja, komentara i spekulacija. Stručnjaci su postigli izvestan konsenzus da je autor verovatno Akso Betlen-Betađurđić (2183—2308), književnik specijalizovan za istorijsku fikciju, koji je romane pisao između 2238. i 2251. godine, mahom na Ruđeru, prvom eksperimentalnom kosmosvetu.

Ova višeslojnost — roman unutar romana, misterija unutar misterije — sâma je po sebi vrhunski postmodernistički postupak koji Božića smeštа u tradiciju pisaca poput Umberta Eka, Horhea Luisa Borhesa ili Milorada Pavića. Božić ne samo da rekonstruiše prošlost, već promišlja kako se prošlost rekonstruiše, koji su mehanizmi sećanja, zaborava i idealizacije, kako se istorijske činjenice filtriraju kroz ideologiju i emocije. "Kvazianonimus" piše o XXI veku iz perspektive XXIII veka, Božić piše o njemu iz XXI veka, a mi čitamo sve to iz vremenske tačke kada su i Jugoslavija i svi njeni naslednici postali mitska prošlost. Ova trostruka temporalna distanca stvara efekat ogledala postavljenih jedno prema drugom — beskonačnu refleksiju u kojoj se granica između stvarnosti i fikcije postepeno briše.

Jezik romana zaslužuje posebnu pažnju i predstavlja možda najsmeliji autorov eksperiment. Božić koristi prečišćeni, arhaizovani "standardni književni jugoslovenski" — onakav kakav bi se koristio u XXI veku, ali očišćen od tuđica u meri koja je gotovo ideološka. To nije realističan jezik svakodnevice, već konstrukt, artificijalni idiom koji odražava autorovu težnju ka jezičkom puritanizmu i nostalgičnoj idealizaciji. Ovaj jezički izbor čini tekst istovremeno autentičnim i nerealnim — stvara distancu ali i intimnost, čini čitanje delimično otežanim ali i bogatijim iskustvom. Kroz ovaj jezik Božić gradi svet u kojem povrtari raspravljaju o švedskoj kinematografiji XX veka, u kojem je svako obrazovan, kulturan, politički osveščen — svet koji je možda previše savršen da bi bio istinit, ali koji upravo tom savršenošću izražava duboku čežnju za društvenim idealom.

I to je centralna tenzija romana: Jugoslavija koju Božić prikazuje jeste istorijska stvarnost, ali filtrana kroz jugostalgiju — opsesivnu nostalgiju budućih vekova koja je taj period posmatrala kao "raj na Zemlji", kao trenutak kada je suština Jugoslavije bila najsavršenije ispoljena. Država u kojoj je distribucija bogatstva ravnopravna do stepena nezabeleženog od paleolita, u kojoj "smecar" živi kao Krez, u kojoj nema narkomana, alkoholičara, funkcionalne nepismenosti, ravnozemljaša i teoretičara zavera — takav svet ne može biti potpuno realističan. Božić to zna i svesno koristi. Njegovi likovi su gotovo savršeno državotvorni, maltene lišeni državno-negativnih osobina, potpuно nesebični — što ih čini manje realnim ali ideološki transparentnijim.

Ovaj utopijski karakter romana nije, međutim, nekritičan. Božić gradi svoj idealni svet sa punom svešću o njegovoj konstruisanosti, o tome da je svaka utopija zapravo kritika sadašnjosti. Jugoslavija koju on opisuje je ono što bi moglo biti, ne ono što jeste — projekcija želja i snova jedne civilizacije koja se osvrće na svoju prošlost tražeći u njoj legitimaciju za svoju sadašnjost. Kada čitamo o društvu u kojem je obrazovanje besplatno i sveopšte, zdravstvo dostupno svima, tehnologija u službi zajedničkog dobra, ne možemo a da ne čujemo implicitnu kritiku sveta u kojem živimo, sveta nejednakosti, isključenosti, tehnologije kao instrumenta profita.

Struktura romana je takođe inovativna i zahteva aktivnog čitaoca spremnog na nelinearno pripovedanje. Koristeći tehnike kriminalističkog žanra, Božić gradi napetost oko centralne misterije, ali tu misteriju smeštа u kontekst koji je sâm po sebi zagonetan i višeznačan. Deveto poglavlje, "Kroz SAP i kosmos", zamišljeno je kao zbirka pripovedaka, gde svaki segment ima jedinstven stil — od "odreska života" do struktura koje imaju karakteristike novele. Ovaj mozaički pristup omogućava Božiću da istražи različite aspekte jugoslovenskog društva, od svakodnevice u Rijeci do života na kosmograđima, od političkih intriga u Beogradu do kulturnih fenomena u pokrajinama.

Tehnologija koju Božić opisuje — hipervozovi koji prelaze 12.000 kilometara na čas, hovermobili koordinirani kvantnim računarima, kosmobrodovi, biometrijski ključevi, hologramski ekrani — nije naučna fantastika već istorijska rekonstrukcija. To je svet u kojem je Jugoslavija ne samo ekonomski i tehnološki lider, već i civilizacijski uzor. Stranci se "prepoznaju iz aviona" po jeftinom odевanju i "Stendalovom sindromu" na licima — potpunom ošamućеnosti pred veličinom jugoslovenskog dostignuća.

Likovi romana su složeno konstruisani, iako nose auru idealizacije. Komesar Vukotić nije samo istražitelj već i simbol odgovornosti, profesionalizma, etičke posvećenosti. Njegova lična kriza — sukob između dužnosti i ličnih osećanja, između vernosti sistemu i sopstvene savesti — odražava šire društvene tenzije. Danica "Dada" Bojić, njegova supruga, predstavlja umetnički senzibilitet, ali i žensku perspektivu u društvu koje, iako napredno, možda nije potpuno prevazišlo rodne stereotipe.

Misterija autorstva dodaje još jedan sloj čitanju i preobražava roman u metafikcijsku meditaciju o prirodi književnosti. Ako je "Kvazianonimus" zaista Betlen-Betađurđić, zašto je roman sakrio pod kriptovanim datotekama lažnih naziva? Zašto nije pokušao da ga objavi? Da li je bio "prijateljski posаvetovan da odustane od publikovanja" zbog svojih kontroverznih stavova? Ove nerešene tenzije čine "Duologiju" ne samo romanom već i istorijskim dokumentom o tome kako se prošlost pamti, zaboravlja, idealizuje i mitologizuje.

Za savremenog čitaoca, "2091: Bilo bi jednom u Jugoslaviji" je i nostalgično putovanje i kritička refleksija. Knjiga nas podsećа da svaka rekonstrukcija prošlosti govori možda više o vremenu u kojem nastaje nego o vremenu koje opisuje. Božićeva Jugoslavija je istovremeno istorijska činjenica i literarna fantazija, dokument i utopija, sećanja i projekcija. To je zemlja koja je postojala i nikada nije postojala — što je možda najtačniji način da se opiše svaka izgubljena otadžbina.