Strast

Strast: roman iz beogradskog života Davida S. Pijadea, objavljen 1921. godine u Zagrebu, predstavlja izvanredan i neustrašiv literarni dokument o ženskoj seksualnosti, homoerotizmu i emotivnom preživljavanju u rigidnom društvenom okruženju. Roman je izgrađen kao serija od 31 pisma koja osamnaestogodišnja Radmila šalje Margiti, iskušenici s kojom je u manastiru doživela seksualno buđenje i intiman lezbejski odnos. Po povratku u Beograd, tri meseca nakon tog oslobađajućeg iskustva, Radmila počinje da dokumentuje svoje frustracije, čežnje i postupno raspadanje identiteta kroz ovaj epistolarni tok – stvarajući herbarij emocija i portrет žene zarobljene između autentične želje i malograđanskog licemерja.

U Pijadevom romanu manastir je prostor erotske transgresije i autentičnosti, dok je Beograd – premda prestonica – prikazan kao "velika prljava palanka", mesto otuđenja i lažne moderne. Kroz Radmiline sve očajnije tonove, autor gradi sliku društva u kome žene formalno stiču određene slobode (školovanje, koncerte, izlaske), ali ostaju zarobljene u patrijarhatu koji im nalaže prisiljeni heteroseksualni brak, emotivnu i seksualnu nezadovoljnost, te prećutnu saglasnost s vlastitim poništavanjem. Radmila se udaje za Matu koga ne voli i doživljava bračni čin kao nasilje; pokušava preljubu s nesigurnim podstanarom Milojem koji joj ne može pružiti ispunjenje; najzad upada u destruktivan sadomazohistički odnos s brutalnim radnikom Markom – ali nijedno od ovih iskustava ne donosi joj ono što je okusila s Margitom. Margita ostaje u romanu kao fantom, idealizovana slika možda nedostižne ljubavi, ali jedini pravi objekt želje.

Epistolarna forma omogućava Pijaдeu da istovremeno ostvari intimizam i distancu: Radmila se ne obraća Margiti da bi dobila odgovore (oni se tek nagoveštavaju), već piše da bi samoj sebi objasnila sopstvenu žudnju, pad i propast. Njena pripovest je performativna – ona konstruiše i rekonstruiše sebe kroz pisanje, pokušavajući da retrospektivno osmisli ono što se ne može razumeti. Pisma zamenjuju izgubljeni fizički kontakt, ali ga nikada ne mogu nadomestiti; jezik zamenjuje dodir i time postaje simptom nepremostivog jaza između doživljenog i artikulisanog, između uspomene i sadašnjosti. Roman postaje duboko melanholičan – to je priča o ljubavi koja postoji samo kao retroaktivna rekonstrukcija, o sreći koja je možda bila iluzija, ali jedina koju je Radmila ikada poznala.

Pijade vešto oslikava načine na koje patrijarhalni sistem funkcioniše ne samo kroz muške autoritete već i kroz žene koje su internalizovale njegove norme – Radmilina majka i tetka su ilustracije tog mehanizma, žene koje reprodukuju pritisak koji je na njih izvršen. Beograd je grad u tranziciji, posleratna prestonica koja se trudi da bude moderna evropska metropola, ali zadržava rigidne tradicionalne strukture. Radmilin brak s Matom centralna je epizoda: Mata nije monster, ali njegova ljubav je posesivna, seksualno nametljiva; Radmila doživljava bračni čin kao poniženje. Pijade ovde piše o ženskoj seksualnosti koja ne pronalazi prostor ni zadovoljstvo u heteroseksualnom modelu – tema koja će tek decenijama kasnije postati predmet sistematske feminističke kritike.

Najkompleksnija relacija je ona s Markom, radnikom koji brutalno uzima ono što želi, ponižava i kontroliše. U tom odnosu Radmila pronalazi perverzan intenzitet gotovo bliži onom što je osećala s Margitom – paradoks koji Pijade ne razrešava, već prikazuje kao očajničko traganje za autentičnošću u svetu ispražnjenom od značenja. Marko je svesno odabrana katastrofa, jedna od retkih stvari koju Radmila – koliko god destruktivno – bira sama. Kroz niz neuspelih heteroseksualnih veza, autor neprestano vraća čitaoca na ono što je odsutno: na Margitu, na manastirsko iskustvo, na izgubljeni trenutak recipročne i oslobađajuće ljubavi.

Kraj romana – ubistvo i najava samoubistva – deluje apokaliptično ali i izvesno. Radmila ne pronalazi način da integriše iskustva, ne uspeva da živi u simboličkom poretku koji ne priznaje njenu žudnju. Ostaje zarobljena između Margite kao objekta želje i senke ideala s jedne strane, te grube animalне stvarnosti s druge. Najupečatljiviji simbol – ogledalo – koristi se kao mehanizam samoprocenjivanja i deformacije; Radmila sebe vidi uvek kroz tuđe oči ili kroz senku prošlosti, jer žena u Beogradu dvadesetih ne može egzistirati kao autonomni subjekat.

Pijadev jezik je na momente gotovo barokni u ornamentici – metafore se gomilaju, emocije traže kaskade slika. Taj stilski eksces odgovara emotivnoj preopterećenosti protagonistkinje; Radmilin bol zahteva elaboraciju, njen jezik mora biti na visini intenziteta kojim doživljava svet. Roman nije bezgrešan: autor prenaprеže retoričke figure, sklizne u banalizujuće kontraste, možda čak i u izvesni orijentalistički manir prema sopstvenoj junakinji. Pitanje je koliko je Pijade stvarno razumeo slojevitost lezbejske subjektivnosti, a koliko se oslonio na fin-de-siècle fantazme o "dekadentnim ženama". Ipak, nesumnjivo je preuzeo rizik – probio je tabu teme, uveo marginalizovane glasove i postavio pitanja koja su i danas relevantna.

U kontekstu srpske književnosti toga vremena, Pijadev roman je usamljen u svojoj tematici. Dok su savremenici pisali o nacionalnim mitovima i socijalnim pitanjima shvaćenim kroz mušku perspektivu, Pijade je u centar postavio žensku seksualnost izvan reproduktivnog heteroseksualnog modela – neuobičajeno hrabar potez u društvu zaokupljenom izgradnjom nove države. Zanimljivo je da je roman objavljen u Zagrebu, ne u Beogradu – što možda govori o (ne)spremnosti beogradske sredine da prihvati ovakvu tematiku.

Danas, uz alate queer studija i feminističke teorije, roman Strast dobija novu aktuelnost. Možemo ga čitati kroz prizmu performativnosti roda, obavezne heteroseksualnosti, psihoanalitičkih interpretacija ženskog subjektiviteta. Ali čak i bez teorijskog aparata, roman govori direktno o osnovnim ljudskim potrebama – za ljubavlju, priznanjem, mogućnošću autentičnog življenja. Radmilina tragedija nije samo u tome što voli ženu u društvu koje to ne dozvoljava, već što generalno ne pronalazi način da unutrašnji svet uskladi sa spoljašnjim zahtevima. Ona je figura radikalne neusklađenosti, i u tome je njena univerzalnost. Roman Davida S. Pijadea jeste dragocen, intrigantan i hrabar literarni eksperiment koji govori o nelagodama modernizacije, rodnim i seksualnim politikama, o ženskoj subjektivnosti koja ne pronalazi mesto. Prošlo je sto godina, ali pitanja ostala.