Plati pa nosi

„Plati pa nosi" Đorđa Jovanovića predstavlja zaboravljeni biser domaće naučno-fantastične i satirične proze, delo koje je previše rano stiglo pred svoju publiku i zbog toga ostalo u senci književne istorije. Objavljen 1948. godine, u trenutku kada je jugoslovenski socijalizam bio najporozniji između „tvrđeg" i „mekšeg" modela, ovaj roman sa nadmoćnom ironijom razotkriva mehanizme kapitalističkog društva kroz priču o dvoje ljudi koji trampe svoja tela – koncept koji i danas, sedamdeset pet godina kasnije, deluje zastrašujuće proročki i uznemirujuće aktuelno.

Jovanović, eks-nadrealista i borac koji je poginuo sredinom Drugog svetskog rata, ostavio je rukopis koji je njegovu književnu ostavštinu uzdigao daleko iznad vremena u kojem je nastao. Autor koji se šalio da mu je Tomas Man ukrao ideju za „Zamenjene glave" stvorio je delo koje nadilazi i Mann-ovu novelu i satirična djela svojih savremenika, spajajući društvenu kritiku sa naučno-fantastičnim motivom na način koji anticipira najsmelije distopijske vizije kasnog dvadesetog veka.

U centru priče je Džon Bredli, četrdesetogodišnji fabrikant konzervisanog mesa čije je telo potpuno dotrajalo od bolesti. Kada se obrati čuvenom hirurgu dr Matijasu, otvara se mogućnost koja prevazilazi sve dosadašnje medicinske uspehe – kupovina potpuno novog, zdravog tela od Mortona Laurensa, mladog blagajnika koji je proneverio novac svoje firme i beži od Sing-Singa. Ono što sledi nije samo hirurški podvig nego i pravni, moralni i filozofski eksperiment koji postavlja pitanja o identitetu, vlasništvu, dostojanstvu i granicama ljudske slobode u društvu gde je sve postalo roba.

Jovanovićev pristup je na prvi pogled zavodljivo jednostavan – on ne piše fantastiku već realističku satiru o svetu u kojem je tehnika omogućila ono što je ranije bilo nemoguće, ali u kojem društveni odnosi ostaju netaknuti. Dr Matijas nije Frankenstein niti ludi naučnik – on je savršeni kapitalista koji je tehnički usavršio trgovinu, proširivši je na poslednju granicu: ljudsko telo kao robu. Njegova klinika funkcioniše kao dobro uljana fabrika, sa „odeljenjima za nabavku sirovina" i preciznom podelom rada. Ovde nema gotičkog užasa niti romantičarske pobune protiv prirode – samo hladna, racionalna logika tržišta primenjena na novu oblast poslovanja.

Knjiga je izgrađena kao sotija – srednjevekovni dramski žanr u kojem su sve ličnosti prikazivane kao sulude ili budalaste. Jovanović ovaj okvir koristi sa ubistvenom preciznošću: svi njegovi likovi su istovremeno razumni prema logici svog sistema i potpuno ludi kada se ta logika dovede do krajnjih posledica. Advokat Eliot koji dokazuje zakonitost prodaje tela, pastor Dževons koji biblijski opravdava trgovinu telom, doktor Matijas koji od medicinara postaje trgovac – svi oni su racionalni i ludi u isti mah. U tome leži suština Jovanovićeve satirične strategije: ne prikazuje izopačene pojedince već normalne ljude koji savesno sprovode izopačen sistem.

Posebno je upečatljiv lik dr Matijasa, hirurga koji svoju veštinu stavlja u službu profita sa istom lakoćom sa kojom bi proizvodio automobile. On nije zlikovac – čak je simpatičan, duhovit, obrazovan čovek koji rešava ukrštene reči i brine se o psima. Njegovi razgovori sa Bredlijem su puni humora, medicinske erudicije i poslovne pragmatičnosti. Upravo ta normalnost čini ga zastrašujućim: zlo nije u njemu već u sistemu koji njegovu genialnost pretvara u mehanizam eksploatacije.

Jedna od najsnažnijih tema je vlasništvo nad sopstvenim telom. Jovanović vešto pokazuje kako je u kapitalizmu sve – pa i telo – postalo roba. Advokat Eliot sa pravničkom preciznošću obrazlaže: ako možete prodati svoju krv, mleko, polne žlezde, zašto ne biste mogli prodati i čitavo telo? Ali ono što izgleda kao vrhunac slobode – pravo da raspolažete sobom – prerasta u vrhunac neslobode kada to „pravo" postane nužnost. Morton Laurens, siromašni blagajnik koji prodaje svoje telo da bi izbegao zatvor, nije oslobođen već dodatno porobljen. On dobija staro, bolesno telo Džona Bredlija, gubi novac koji je zaradio, napušta ga žena – i ostaje mu samo mržnja prema čoveku koji hoda u njegovoj koži.

Posebno je značajno Jovanovićevo poimanje identiteta. Ko je Džon Bredli nakon operacije? On tvrdi – i svi se slažu – da je i dalje on, jer identitet je u glavi, u mozgu, u vlasništvu nad memorijama i navikama. Ali polako se pokazuje da novo telo donosi nove reflekse, nove navike, nove sklonosti. Bredli mora da ponovo nauči svoj potpis, bori se sa tuđim pokretima, otkriva da grije nokte što ranije nikada nije činio. Jovanovićevo pitanje je subverzivno: ako smo ono što jesmo zbog tela koje imamo, šta se dešava kada to telo postane tuđe?

Stil knjige je živahan, duhovit, ponekad iscrpljujuće opširan, ali uvek inteligentan. Jovanovićev humor je blizak Sviftu i Volterou – oštar, ciničan, ali nikada jeftin. Knjiga poprima pravno-satirične dimenzije u završnici kada Morton Laurens pokušava da ubije Bredlija i biva uhapšen. Proces koji sledi – „Borba za evoluciju svojine" – postaje medijski cirkus u kojem se razjašnjava nije li Laurens zapravo pokušao da uništi svoju bivšu imovinu.

Ono što čini ovu knjigu posebno značajnom jeste njena aktuelnost. Sedamdeset pet godina nakon objavljivanja, živimo u svetu gde se prodaju organi, iznajmljuju materice, trguje organskim tkivima, patentiraju genetski materijali. Biotehnologija je približila Jovanovićevu fikciju realnosti na način koji bi i njega samog verovatno zaprepastio. Ali dublja istina knjige – da kapitalizam pretvara sve u robu, uključujući i ono najintimnije, naša sopstvena tela – ostala je nepromenjena.

„Plati pa nosi" je delo koje zaslužuje mesto u kanonu srpske i svetske fantastike, uz Zamjatina, Hakslia i Orvela. Možda je čak i proročkije od njih, jer ne upozorava na totalitarizam već na logiku tržišta dovedenu do kraja. Tragično je što je Jovanović poginuo mlad, ali ostavio je knjigu koja zrači inteligencijom, hrabrošću i humorom – knjigu koja je i dalje opomena i pouka, svježa, lucidna i uznemirujuće relevantna.