Kako sam prestao da sisam prst

Roman „Kako sam prestao da sisam prst" Vuka Vuča, objavljen 1983. godine, predstavlja jedno od najsmelijih i najkontroverznijih dela jugoslovenske književnosti osamdesetih. Ovaj bestseler je izazvao oštar kritičarski rascep – jedni su u njemu prepoznali autentičnu umetničku hrabrost, dok su ga drugi odbacili kao zabavnu autopornografiju. Deceniju nakon objavljivanja, roman provocira na novi način – kao svedočanstvo o izgubljenom svetu, mentalitetima i nadama koje su zauvek nestale sa raspadom Jugoslavije.

Vuk Vučo (1936–1987), sin uglednog pisca Aleksandra Vuča, bio je multitalentovana ličnost jugoslovenske kulture – pisac, režiser, scenarista, pozorišni i filmski kritičar. Njegov životni put odvijao se na razmeđi svetova: između Istoka i Zapada, elite i boheme, umetničkih ambicija i existencijalne nužde. Ta pozicija „između" čini suštinsku osnovu romana. Višeslojna perspektiva omogućila mu je da napiše delo koje je istovremeno hronika jednog vremena i univerzalna priča o ljudskoj nesreći maskiranoj u hedonizam.

U centru priče je bezimeni junak-narator koji sebe ironično naziva „žutokljuncem", „Malim Kurjakom" i „Sizifom". Već u ovom samoimenovanju prepoznaje se osnovna strategija: protagonist bira različite maske koje mu omogućavaju da od biografije napravi literaturu, ali i da se od nje distancira. Njegov život možemo pratiti kroz nekoliko faza: detinjstvo u uglednoj beogradskoj porodici sa grčkim korenima, studije na Pozorišnoj akademiji, nesrećan brak sa glumicom Karolinom, selidbu u Pariz kao poluerotomanski, poluintelekctualni emigrant, niz burnih ljubavnih avantura širom Evrope i tragičan završetak u dalmatinskom Cavtatu. Roman nije linearna pripovetka već mozaik epizoda, fragmentarnih sećanja i digresija koji ukupnu strukturu čine bližom memorijskoj logici.

Narrator svoj životni put prikazuje kroz seriju susreta sa ženama, gde svaki nosi poseban emotivni i simbolički naboj. Tu su Antoni Spir koji ga uvodi u tajne muško-ženskih odnosa sa dozom cinizma, Vesna, Simonida iz Tuzle sa kojom doživljava ponižavajući seksualni fijasko koji predstavlja prekretnicu, Dagmar iz Norveške, apotekarka Olga, filmska diva Silvija Tvist, dubrovačke igračice „Sekspola", Venecijanka Džudi, Budimpeštanka Ifa, Parižanka Mari-Fransoaz... Lista je duga, ali nije reč o hladnoj statistici. Svaka žena ostavlja trag na junakovom srcu, a on postepeno shvata da njegov kompulsivan erotizam nije hedonizam već traganje – za smislom, za domom koji nikada neće pronaći, za majčinskom toplinom izgubljenom u detinjstvu.

Ključni motiv je „prestanak sisanja prsta" – metafora odrastanja koja ostaje dvosmislena i ironična. Junak prestaje da sisa prst posle fijaska sa Simonidom, ali to „odrastanje" ne donosi zrelost već ulazak u dublje lavirinte lutanja. Prst kao simbol infantilnosti, vezanosti za majku, zaštite od realnosti – junak svesno odbacuje, ali alternativa je gora: odrasli svet donosi veću usamljenost, veće nesporazume, veće razočaranje. Metafora se provlači kroz tekst povezujući intimnu biografiju sa širim implikacijama: junak je deo generacije koja mora da „prestane da sisa prst" titovske ideologije, socijalističkog paternalizma, ali ne zna čime da zameni tu sigurnost.

Vuča nazivaju „najvećim zavodnikom epohe socijalističke Jugoslavije", ali to promašuje suštinu. Junak jeste zavodnik, ali istovremeno i žrtva, večiti gubitnik koji „pobede" doživljava kao poraze. Ne zavodi iz moći već iz nesigurnosti; svaka nova žena je pokušaj da se popuni praznina koja ne može biti popunjena. Roman je bliži tragičnoj farsi nego pornografskom štampilu. Vučo gradi narativ na paradoksu: što više žena, to veća usamljenost; što više slobode, to manje slobodan; što više beži od veza, to zarobljenijes u opsesijama. Erotski akti završavaju melanholijom, trijumfi se pretvaraju u prazninu.

Stil je specifičan – mešavina cinizma i sentimentalnosti, sarkazma i melanholije. Vučo piše sa distancom ali i empatijom; ruganje se prepliće sa boli. Rečenice su barokno ukrašene, pune digresija i aluzija (od Getea i Dostojevskog do Kjerkegora, od Bergmana do italijanskog neorealizma). Jezik je bogat, ponekad preterano literatničan, ali živ i plastičan. Dijalozi su duhoviti, puni narodskih poslovica koje junak ironično primenjuje na nedaće, ali i kulturoloških referenci. Naracija obiluje unutrašnjim monolozima gde se junak preispituje, analizira, opravdava i osuđuje, nikada ne došavši do konačnih zaključaka.

Roman je i hronika Jugoslavije šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih – perioda između socijalističkog autoritarizma i konzumerističke liberalizacije, istočnoevropskog totalitarizma i zapadnoevropskog kapitalizma. Vučo verno beleži atmosferu: boemski Beograd sa kafanama, pozorištima i filmskim krugovima; filmsku industriju koja pokušava međunarodni proboj ali ostaje zarobljena u ograničenjima; intelektualnu elitu koja simulira kosmopolitski stil ali ostaje provincijalnog duha; sivu svakodnevicu i siromaštvo iza fasade samoupravnog blagostanja.

Kroz kontemplacije o „onom Drugom" (aludirajući na Kjerkegora), o prirodi slobode i ljubavi, o evropskom identitetu, junak pokušava da haosu da dublji smisao. „Fenomen de Potestad" – teorija da različite prošlosti mogu stvoriti zajedničku sadašnjost – vraća se kao opsesivni refren, pokušaj da se u slučajnosti pronađe smisao. Ali na kraju se pokazuje da je i ovo iluzija, još jedan pokušaj da se stvarnosti nametne red.

Tema identiteta provlači se na više načina. Junak je sin grčkog emigranta, već u startu „između" – srpskog i grčkog, Balkana i Mediterana. Ta dvostrukost se multiplicira: Jugosloven ali živi u Parizu, intelektualac ali zavisi od komercijalnih poslova, umetnik ali radi u industriji, zavodnik ali nesrećan, slobodan ali zarobljen. Opsesivna seksualnost može se čitati kao pokušaj da se kroz tela žena pronađe identitet koji izmice.

Završetak je groteskno-poetičan: junak umire od srčanog udara u Cavtatu, u „raju na zemlji", kada misli da je našao mir. Smrt dolazi neromantično, brutalno. Prijatelji organizuju morsku sahranu koja liči na absurdnu ceremoniju – pijanstvo, anegdote, groteskni humor koji prikriva tugu. Pepeo se prosipa u more, a junak – sada duh – posmatra sa visine, konačno oslobođen strasti. Posthumna perspektiva omogućava mu konačnu distancu prema životu, konačnu ironiju.

„Kako sam prestao da sisam prst" je roman o slobodi i njenim granicama, o seksualnosti kao metafizičkoj potrazi, o nostalgiji za izgubljenim identitetom. To je delo o piščevoj generaciji – generaciji koja je „sisala prst" socijalističke ideologije, zatim je odbacila, ali nije znala šta da stavi na njeno mesto. Seksualnost nije skandal već simptom duhovne nesreće, simptom praznine koju liberalno društvo stvara kada odbaci stare vrednosti a ne uspostavi nove.

Uprkos izvesnim slabostima – ponekad preteranu ornamentiku, sklonosti ka digresijama, izvesnoj narcisoidnosti junaka, ponavljanjima erotskih epizoda – ovo je značajno delo. Pripada retkom tipu romana koji su istovremeno zabavni i duboki, erotski i melanholični, provokativni i dirljivi. Vuk Vučo je, možda nesvesno, napisao epitaf jednoj epohi – epohi jugoslovenskog liberalizma koji je ulazio u sumrak, kosmopolitskog optimizma koji će se raspasti u nacionalističkim ratovima. Gledano danas, roman deluje proročki – u junakovoj nesposobnosti da pronađe identitet i smisao prepoznajemo sudbinu cele jedne kulture.