Kratki izlet

Antun Šoljan, jedan od ključnih autora hrvatske književnosti 20. veka, u svom romanu „Kratki izlet“ (1965) nudi kompleksnu i višeslojnu priču koja nadilazi puko avanturističko putovanje, zadirući duboko u egzistencijalistička pitanja i stanje posleratne generacije. Ovo delo, koje je i sam autor opisao kao alegorijsko, predstavlja putovanje kao potragu za smislom u svetu lišenom čvrstih uporišta.

Radnja romana smeštena je u pustu Istru pedesetih i šezdesetih godina. Grupa mladih intelektualaca – arheologa, istoričara umetnosti, slikara-kopista i fotografa – kreće na ekspediciju pod vođstvom zagonetnog Roka, čiji je deklarativni cilj pronalazak i dokumentovanje srednjovekovnih fresaka u starim kapelicama. Roko je figura „nervozne vitalnosti“, neizlečivog nemira i neutažive žeđi za akcijom, lider čije odluke često deluju haotično i nelogično, ali koji ipak pokreće grupu. On u sebi spaja elemente ruskog Ivanuške i parodiju mitskih junaka, poput Parsifala u potrazi za Gralom, ili čak Odiseja, čija je putanja invertovana – umesto povratka, ona vodi ka odlasku i cikličnom ponavljanju bez konačnog cilja.

Pripovedač, neimenovani novinar, postaje svedok raspadanja grupe i suočavanja sa apsurdom. Nakon što se njihov autobus pokvari, grupa se osipa. Vladimir, fotograf, ostaje u gostionici, dok arheolog Petar pronalazi svoju svrhu i sreću u napuštenoj kući u istarskom selu, ostajući sa „trima gorostasnim ženama“ koje simbolizuju plodnost i prizemnost. Narator, uprkos unutrašnjoj borbi, nastavlja sa Rokom.

Stigavši do drevnog samostana, Gradine, njih dvojicu dočekuje stari fratar, usamljeni čuvar ruševina. Ključna scena odvija se u kapelici, gde narator, u ekstatičnoj viziji, ugleda freske kao „čudesan crtež celog arhipelaga“, „živu sliku“ izgubljenog sveta. Međutim, ta „fatamorgana“ se brzo raspršuje – fratar i Roko vide samo vlagu, plesan i „ništa“. Freske su uništene, biblioteka propala, a fratar je ostao sam, čuvajući „samo čuvanje“, nadajući se da će neko doći.

Šoljanov roman duboko istražuje teme apsurda, nihilizma i egzistencijalne dezorijentacije. „Panika i apatija su prokrustova postelja na kojoj se raspinje duh moje generacije“, konstatuje narator. Kretanje i akcija postaju svrha sami sebi, simulacija organskog života, dok je mir i mirovanje jednako suočavanje sa apsurdom. Roko, sa svojom indiferentnošću prema krajnjem ishodu, oličava ovu filozofiju: „Jasno da nema. Nikad nema ništa na kraju. Putovanje je važno.“ Cilj je neostvariv, a potraga za autentičnim smislom vodi u ništavilo.

Narator, suočen sa Rokovom ravnodušnošću i činjenicom da „nema dalje“, kreće na sopstvenu, samostalnu potragu, spuštajući se u podzemni hodnik ispod samostana. Ovaj put, svojevrsna katabaza, vodi ga kroz tamu, gde oseća prisustvo predaka. U trenutku ushićenja, on veruje da nastavlja njihov put ka nekom nedokučivom cilju, osećajući se „reborn“. Međutim, izlaskom iz tunela, ponovo se nalazi u istom pustom, sivom, kamenitom krajoliku – „Ništa. Ništa. Ništa.“ – shvatajući da se nikuda nije maknuo, da je svet isti. Ovo je konačno otrežnjenje, prihvatanje „banalnog i jalovog krajolika“ kao jedine realnosti.

„Kratki izlet“ je delo koje je i samo doživelo svoju „istoriju“ cenzure i reinterpretacije, što autor detaljno opisuje. Njegova alegorijska priča o uzaludnosti traganja za projektovanim ciljevima, ljudskoj dezorijentisanosti i lutalačkoj usamljenosti ostala je netaknuta. Šoljanov stil je liričan, filozofski, prožet grotesknim elementima i somnambulnim slikama, što doprinosi njegovoj dubini i trajnoj vrednosti. Roman postavlja pitanja o kolektivnoj i individualnoj sudbini, o opstanku u svetu koji stalno izmiče definicijama, čineći ga dragocenim štivom koje provocira na promišljanje sopstvenog mesta u „istorijskoj besputici i maglovitim ciljevima“.