Gromobran svemira

Standardi pucaju, oblici beže u beskraj, a na njihovim razorenim temeljima niče nova vaseljenska konstrukcija – Gromobran svemira Stanislava Vinavera možda je najsmelija knjiga srpske avangarde, objavljena u trenutku kada je ekspresionizam u punoj snazi stupio na scenu srpske književnosti. Objavljena 1921. godine, kao druga knjiga edicije Albatros – odmah nakon Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, a neposredno pre Burleske gospodina Peruna boga groma Rastka Petrovića – ova knjiga označava programsku objavu srpske avangarde, ali i njen najradikalniji estetički eksperiment. Vinaver ne pristupa književnosti kao zanatu ili umetničkoj disciplini, već kao misiji planetarnih razmera: promena same strukture mišljenja, oslobađanje čulnosti iz okova mimezisa, revolucija koja ne tiče se samo forme, već samog bića reči i slika.

U Gromobranu svemira Vinaver spaja prozne priče, eseje, polemike, fantastiku, putopisne pasaže, mitske alegorije i manifestna proglašenja. Tekstovi govore o planetarnim radioporučenjima, duhovima koji polažu ispite, okupiranim centralama električnih tabli koje određuju odnose među svetovima, kao i o Njegošu, Skrjabinu, Čurljanisu, Pokrovskom i pariskim, norveškim i moskovskim kafanama. Ali, ispod žanrovske razmrvenosti i tematske egzotičnosti krije se dublja misao: pitanje o činu stvaranja, o revoluciji izraza, o oslobađanju duha iz ravnoteže, o pravu umetnika da od elemenata Prirode gradi sopstvene svetove – koje ne predstavljaju prošlo ili budućnost, već živo nastajanje.

Ova knjiga nije linearan narativ, niti zbirka zasebnih komada: ona je konstelacija tekstova koji jedan drugome odgovaraju, koji međusobno rezoniraju, grade zajedničko polje smisla – ili, tačnije, zajedničko polje energije. Vinaver veruje da je umetnik tvorac – ne onaj koji podražava stvarnost, već onaj koji je stvara iznova. „Nama je cilj: stvaranje, a ne ono stvoreno." Ekspresionističko načelo kod njega nije stilski trik, nego filozofski stav: intuicija, ne imitacija; dinamika, ne fotografija; kosmički polet, ne anegdota. Zato se u „Manifestu ekspresionističke škole" Vinaver sukobljava sa impresionizmom, koji uzima stvarnost kao datum, a ne kao podstrek ka oblikovanju novog; sukobljava se sa psihologizmom, koji misli da sve treba izvoditi iz ljudskog iskustva – dok Vinaver zna: postoje vaseljeni tonovi, koji premašuju granice ljudskog shvatanja i traže nove oblike mišljenja, bivanja, stvaranja.

U mitskim alegorijama poput „Veča na Okeanu" ili „Gromobrana svemira" Vinaver postavlja pitanja kosmičkih razmera: kako sistem ostaje živ? Ne ukočenjem, već stalnom metamorfozom; ne očuvanjem identiteta, već prihvatanjem transformacije kao jedinog identiteta. U „Osveti" starce pobeđuju mladi, a mladi ostaruju samo putovanjem ka borbi – ironija je brutalna: svaka pobuna koja teži vlasti postaje vlastodržac. „Poslednji ispit u mandarinskoj školi" govori o duhovima koji su položili ispit, ali odbili da postanu deo sistema – alegorija o intelektualcu koji mora izabrati: asimilacija ili otpor, ulazak u sistem ili večno lutanje po marginama.

I sve je to, kroz muzičke eseje o Skrjabinu, Čurljanisu, Pokrovskom i Rozentalu, ali i kroz polemiku o Njegošu, spleteno u jednu središnju ideju: umetnost je kosmičko, a ne saljonsko pitanje; pesništvo je najsvetije oružje borbe za ljudsko dostojanstvo; ekspresionizam nije tehnika, već duh promena koji svet vidi kao beskrajno klizanje formi, večiti potencijal, večiti pokret. Vinaver piše o Skrjabinu kao o kompozitoru koji želi da muzikom transformiše svet, da zvukom izgradi novu stvarnost – ne metaforički, već bukvalno. Skrjabin je za Vinavera model umetnika-čarobnjaka, umetnika-demiurga, koji ne prihvata granice između umetnosti i života, između estetike i metafizike.

Atmosfera Gromobrana svemira je istovremeno euforična i apokaliptična. Vinaver piše sa eksplozivnom energijom, sa osećanjem da se istorija ubrzava, da se stari svet ruši, da se novi rađa – ali i sa svešću o rizicima, o opasnostima, o mogućnosti da revolucija proždere sopstvenu decu. Njegova proza ima električnu nabijenost: rečenice su duge, vijugave, pune digresija i asocijacija, ali nikad labave; one se kreću kao strujni talasi, kao plazma koja teče kroz svemirski prostor. Stil je ekspresionistički u najdubljem smislu: rečenica ne opisuje objekat, već inscenira događaj; jezik ne imenuje stvari, već stvara stanja; tekst nije zapis mišljenja, već sam čin mišljenja u nastajanju.

Značaj ove knjige za srpsku književnost teško je preuvelićati. Gromobran svemira nije samo jedna od knjiga avangarde – ona je avangarda u najčistijem obliku: radikalna, eksperimentalna, vizionarska, neprijateljska prema svemu što je stabilno, akademsko, tradicionalno. Vinaver ne poštuje granice između žanrova, jer ne veruje u žanrove; on ne poštuje pravila logike, jer ne veruje da je logika najviša forma mišljenja; on ne poštuje realizam, jer ne veruje da je stvarnost ono što vidimo očima, već ono što vidimo duhom.

Ali, Gromobran svemira nije samo razorna knjiga – ona je i graditeljska. Vinaver ne želi samo da sruši stari poredak; on želi da izgradi novi. Njegova kosmologija nije nihilistička: ona polazi od vere da je vasiona živo biće, da je svet polje sila koje mogu biti organizovane na nove načine, da je čovek – i posebno umetnik – aktivni učesnik u stvaranju stvarnosti. Ekspresionizam je, za Vinavera, optimistička filozofija, jer veruje u moć duha da preoblikuje materiju, u moć umetnosti da menja svet.

Na kraju, Gromobran svemira je knjiga proročka – jer ne predviđa budućnost, već je poziva. Postavlja pitanje: može li se vasiona održati stabilnom, ili je jedini spas u tome da se umnožavaju mogućnosti, da svaki atom pretvara u nov kosmos? Odgovor je: tek kad se stvarnost pokaže u svoj svojoj moći – kada, dakle, umetnost prestane da je imitira, a počne da je gradi – tek tada dolazi sloboda i spas. Vinaver ovde formuliše ono što bi moglo da se nazove ontologijom stvaralaštva: stvarnost nije fiksna datost, već polje mogućnosti; svet nije završen sistem, već proces koji se neprestano obnavlja; a umetnik nije svedok tog procesa, već njegov aktivni agent, ko-tvorac vasione.