Ja kao kći

Knjiga „Ja kao kći" vraća iz zaborava glas Selene Dukić (1909–1935), jedne od najfascinantnijih i najnesvrstanijih autorki srpske međuratne književnosti. Ova zbirka sabranih pripovedaka otkriva slojevit i neponovljiv opus autorke koja je, uprkos kratkom životu i neimaštini, stvorila prozu koja anticipira feminističke i modernističke poetike dvadesetog veka. Njeno delo je neponovljiv spoj lirske intenzivnosti, društvene osvešćenosti i jezičke eksperimentalnosti – dokaz da se velika književnost može roditi i na marginama kulturnog establišmenta.

Rođena u Rači kod Kragujevca, Selena Dukić rano ostaje bez roditelja, preživljava dečji rad i tuberkulozu, kao i društvenu marginalnost koja obeležava svaki aspekt njenog postojanja. Iz tog teškog iskustva niče književnost izuzetne zrelosti – književnost koja gradi autentičan umetnički svet prožet lirizmom, intelektualnom odvaženošću i neumornim propitivanjem društvenih, klasnih i rodnih konvencija. Njena biografija nije samo priča o nevolji već i o duhovnoj otpornosti, o volji za izražavanjem uprkos svim preprekama.

Priredila ih je književna naučnica Zorana Simić, koja je u pogovoru „Do mere koja boli" pružila ključne kontekstualizacije i emotivno svedočanstvo o nužnosti ponovnog čitanja Selene Dukić. Izdanje donosi deset pripovedaka – od „Događaja" (1925), napisanog sa šesnaest godina, do „Trenutka kad sam bio antisemita" (1934) – hronološki raspoređenih, što daje uvid u autoričin literarni razvoj: od realističkih tonova ka izrazitoj poetizaciji proze, ludizmu jezika, razgradnji sintakse, nadrealističkim i ekspresionističkim impulzima. Ovaj razvojni luk nije linearan – Selena se kreće sa izuzetnom slobodom između različitih modusa pisanja, stvarajući hibridne forme koje se opiru žanrovskoj kategorizaciji.

Najsnažnije priče jesu „Ja kao kći", „Pređa", „Noćno bdenje u telefonskoj centrali" i „Dečak ide i zviždi". „Ja kao kći" je gotovo hiperepifanijska pripovetka o rađanju nove žene, ispričana glasom koji se sučeljava sa fantazmatskim majčinskim figurama – pravi modernistički „ekspresionistički krik". Selena ovde ne piše o majčinstvu kao sakralizovanom osećanju već dekonstruiše rodne identitete daleko pre pojave Džudit Batler ili Julije Kristeve. Naratorkino putovanje vozom postaje putovanje kroz slojeve ženskog iskustva, do trenutka kada „ja" konačno može postati nešto drugo osim ćerke, majke, žene definisane kroz odnose sa drugima.

„Pređa" je najtežniji, najponorniji tekst zbirke: u mračnoj sobi naratorka pokušava naslikati smrt žutom bojom, dok je proganjaju noći „navučene politurom izlomljenog i sumnjivog sjaja crnih metalnih čipaka". Soba postaje halucinantni prostor gde se gubi granica između stvarnosti i delirija – vizija kakvu bi mogli potpisati i nadrealisti, da su se usudili da ženu postave kao subjekt tog nadrealnog pakla. Selena ovde istražuje sam proces stvaranja i umiranja, kako oni postaju nerazdvojivi, kako se umetnost rađa iz susreta sa konačnošću.

Posebno je upečatljiva „Građanska novela" – tekst pisan uz uticaj Miroslava Krleže, ali kao samosvestan, idiosinkratičan odgovor. Dukić locira proces dezintegracije jedne buržoaske hrvatske porodice, Kosmanhuberovih, pun resentimana, skrivenih mržnji, klasnog poniženja i generacijskih prokletstva. Kroz slojevite portrete članova ove porodice, Selena gradi minucioznu analizu klasne psihologije, pokazujući kako se društvene strukture upisuju u tijela, karaktere, sudbine pojedinaca.

„Dečak ide i zviždi" na neverovatno ekonomičan i muzikalan način prikazuje sudar dečije čistote sa nasiljem socijalne stvarnosti. Dečak, zviždeći melodiju koja je za njega ljubav i lepota, postaje žrtva anonimnog nasilja – kaput uništen vitriolom, detinjstvo prekinuto. Selena nepretenciozno ali snažno piše o dečjem radu i klasnom ugnjetavanju, ali i o nežnosti duha koja pokušava da preživi u svetu koji je ne trpi.

Stil Selene Dukić ponekad podseca na Nastasijevićev lirski ritam, na Krležino građansko bednostašenje, na Crnjanskog, ali nijedan od njih nije njen uzor u potpunosti – ona je samonikla spisateljica koja samostalno gradi svoj vlastiti jezik, ispunjen muzikalnošću, nervozom, senzoričnošću do granica izdržljivosti. Njene rečenice su često fragmentarne, eliptične, sintaksički nekonvencionalne, ali zadivljujuće precizne. Čitajući Selenu, jezik nije samo sredstvo komunikacije već materijal koji se oblikuje, rasteglje, lomi, preuređuje – kao glina ili boja, kao zvuk ili tkanina.

Tematski spektar je impresivno širok. Selena piše o majčinstvu i nemajčinstvu, o siromaštvu, o umetničkim ambicijama i njihovom gušenju, o klasnoj nejednakosti, o bolesti, o ljudima koji su svedeni na funkcije – telefonistkinje, radnice – ali koji u trenucima poetske milosti bivaju viđeni kao cela bića. Njen svet je naseljen marginalcima, onima koji su izgurnuti na ivice društva. Ali Selena ne piše o njima sa pozicije privilegovanog posmatrača – ona piše iz tog sveta, sa intimnim poznavanjem njegove logike. Njena proza nosi u sebi telesno iskustvo gladi, hladnoće, bolesti, iscrpljenosti.

Beogradski nadrealisti prepoznali su u njoj srodnog duha, ali Selena nije bila nadrealista u programskom smislu. Njen nadrerealizam je intuitivan, selektivan, lični. Kod Selene postoji nešto što bi se moglo nazvati ženskim nadreалizmom – perspektivom koja postavlja ženu kao subјекta nadrealnog iskustva, kao onu koja ima nesvesno, koja sanja, koja ima pravo na iracionalno i transgresivno. Njene vizije su vizije izmučenog, bolenog, ali i otpornog ženskog tela-uma.

Selena Dukić umrla je u dvadeset šestoj godini, ostavljajući nedovršen rukopis o Milici Stojadinović Srpkinji. Testament koji je uputila Živku Milićeviću nije ispunjen decenijama, a celina njenog fikcionalnog opusa za odrasle ostaće nečitana skoro čitavo dvadесeto vek. Ova knjiga, stoga, nije samo literarno izdanje – ona je i akt pravde, priznanja, vraćanja glasa jednoj autorki koja to zaslužuje više nego većina.

„Ja kao kći" je knjiga koju treba čitati polagano – jer svaka rečenica Selene Dukić zahteva pažnju, jer njena proza „boli do mere koja boli". To je proza koja ne popušta pred konvencijama, koja insistira na vlastitoj autonomiji, koja ne traži odobrenje već zahteva da se sluša. Ovo je knjiga protiv zaborava, protiv marginalizacije, protiv ćutanja koje je pratilo Selenu Dukić ceo život i posle smrti. Svako čitanje je iznova otkrivanje, zapanjenost, fascinacija. Selena Dukić zaslužuje mesto u svakom udžbeniku, na svakoj polici, u svakom razgovoru o srpskoj književnosti. Jer njen glas – tinjan, lucidan, bolan – i dalje govori.