Izvori totalitarizma

Slučaj Drajfus predstavlja daleko više od pravosudne greške koja je potresla Francusku krajem 19. veka – to je politička, društvena i moralna kriza koja je razotkrila najdublje rascepe francuskog društva i nagovestila mračne trendove 20. stoleća. Hana Arent u ovom ključnom poglavlju monumentalnog dela „Izvori totalitarizma" pruža analizu koja transcenduje pojedinačnu nepravdu počinjenu protiv jevrejskog oficira Alfreda Drajfusa i otkriva strukturalne slabosti Treće republike, antisemitizam kao političko oružje i rađanje moderne gomile kao političke sile.

Suđenje Alfredu Drajfusu 1894. godine, njegovo lažno optuživanje za špijunažu i deportacija na Đavolje ostrvo predstavljaju polaznu tačku jedne od najdužih pravnih saga moderne istorije. Arent detaljno rekonstruiše kronologiju događaja: kako je pukovnik Pikar 1896. otkrio da je pravi krivac major Esterhazi, kako su njegovi pokušaji da razotkrije istinu sistematski suzbijani od strane vojnog establišmenta, kako je Zolino čuveno otvoreno pismo „J'Accuse" pokrenulo lavinu javne debate koja je podelila celu zemlju, i kako je Drajfus, čak i nakon ponovnog suđenja i predsedničkog pomilovanja, ostao formalno neoslobođen krivice sve do 1906. godine – dvanaest godina posle prvotne osude.

No ključ Arentine analize leži u njenom razumevanju Drajfusove afere kao simptoma, ne uzroka. Ona pokazuje kako je afera bila moguća samo u kontekstu već korodiranog francuskog političkog i društvenog sistema. Treća republika, nastala iz poraza u francusko-pruskom ratu 1870-71, karakterisala se fundamentalnom nestabilnošću i rupturom između formalne političke jednakosti proklamovane revolucionarnim idealima i duboke društvene nejednakosti. Parlamentarizam je degenerisao u sistem klika i frakcija gde je korupcija postala „jedini zakon koji može još držati zajedno celu strukturu".

Arent ističe tri ključne društvene snage koje su pokrenule antisemitizam kao političku platformu: vojsku, katoličku crkvu i gomilu. Francuska vojska, bastion aristokratije i antirepublikanskog sentimenta, funkcionisala je kao kastinski sistem koji je odbijao da prihvati Jevreje iz kastinskih razloga. Kada je Drajfus, prvi Jevrejin na Generalštabu, optužen za špijunažu, vojska je u tome videla priliku da zaštiti svoju „čast" i očuva svoju autonomiju. Njegova krivica postala je pitanje institucionalne lojalnosti: priznati njegovu nevinost značilo bi priznati grešku, a time podrivati autoritet same institucije.

Katolička crkva, posebno jezuiti, igrala je presudnu ulogu u mobilizaciji antisemitskog sentimenta. Civilità Cattolica, uticajni jezuitski časopis, decenijama je propagirao antisemitizam koji je po svojoj strukturi nagovestio kasniju nacističku propagandu: teorije zavere o jevrejskom svetskom planu, o Jevrejima kao razornom elementu hrišćanske civilizacije. Arent pokazuje kako je ovaj crkveni antisemitizam bio moderan fenomen, politička strategija prerušena u teologiju.

No najmoderniji element afere bila je gomila. Arent pravi ključnu distinkciju između naroda i gomile koja će postati centralna za njenu teoriju totalitarizma – gomila je karikatura naroda, ona koja ne teži pravima već „snažnom čoveku" koji će je voditi. Pod vođstvom avanturiste Žila Gerena i njegove Ligue Antisémite, gomila je postala organizovana politička sila, preteča fašističkih pokreta 20. veka sa svojim uniformama, paramilatarnim strukturama i kultom vođe. Antisemitske demonstracije i pogromi koji su izbili širom Francuske bili su pažljivo organizovani, a ne spontani izlivi narodnog gneva.

Najveće razočarenje drajfusovaca bila je ravnodušnost radničke klase i socijalista. Dok je Žan Žores dugo oklevao, smatrajući aferu „unutrašnjom prepskom buržoazije", obični radnici nisu videli kako ih se sudbina jednog buržoaskog oficira tiče. Čak i kada su socijalisti konačno stali uz Drajfusa, činili su to ne iz principa pravde već iz antipatije prema vojsci i sveštenstvu. Ova neosetljivost za pitanja pravde van usko shvaćenog klasnog interesa pokazuje kako ni levica nije imunska na relativizam koji razara moralne temelje politike.

Istinska heroina afere bila je mala grupa republikanskih intelektualaca koju je predvodio Žorž Klemanso, koji je razumeo da „ugrožavanjem prava jednog ugrožavaju se prava svih". Emil Zola je svojim J'Accuse pokazao retku moralnu hrabrost da „stane pred obmanutu gomilu" i jednostavno kaže „ne". Pikar, pukovnik koji je razotkrio istinu, predstavlja tip običnog građanina koji u trenutku krize obavlja svoju dužnost – heroizam bez velikih gestova, gde obična poštenost u izuzetnim vremenima postaje revolucionarni čin.

Afera se završava nedorečeno: amnestija iz 1900. likvidirala je sve tužbe, Drajfus je formalno oslobođen 1906. godine, ali nikada zakonsko očišćen u punom smislu. Kada je Zolaovo telo 1908. svečano preneto u Panteon, Drajfus je napadnut na ulici, a napadač je na suđenju oslobođen – brutalan dokaz da francusko društvo nikada nije istinski prihvatilo rehabilitaciju.

Najzloglasnija zaostavština afere bili su obrasci ponašanja koji će se ponoviti, precizniji i smrtonosniji, u 20. veku: politička upotreba antisemitizma kao sredstva za mobilizaciju masa, organizovana gomila kao paramilatarna sila, podrivanje pravnih institucija u ime „viših interesa", relativizacija pravde i istine u ime partijske lojalnosti. Arent pokazuje kako su čak i protivničke strane na kraju delile nihilizam svojih argumenata: „Više nije pitanje da li je Drajfus nevin ili kriv, već ko će pobediti, oni ili mi". Kada pravda postane pitanje političke moći, demokratija je na putu ka samouništenju.

Drajfusova afera ostaje, kako Arent zaključuje, „kostimska proba za izvedbu našeg doba". U njoj su nacrtani svi elementi koji će kulminirati u totalitarizmu 20. veka: raspad razlike između činjenice i fikcije, politička upotreba laži kao legitimnog sredstva, poistovećivanje gomile sa narodom, eliminacija pravne sigurnosti, transformacija politike iz domena argumenata u domen identiteta. Arent nas uči da razumevanje prošlosti nije pitanje nostalgije već razumevanje mehanizama koji su doveli do katastrofe – mehanizama koji mogu ponovo biti aktivirani ako ostanemo ravnodušni prema napadu na prava ma kog pojedinca.