Imati i i nemati

„Imati i nemati" Ernesta Hemingveja spada među najsirovije i najbrutalnije romane koje je američki nobelovac ostavio iza sebe — i upravo u toj bezobzirnoj otvorenosti prema životu na ivici krije se njegova snaga. Objavljeno 1937. godine, u samom središtu Velike depresije, ovo delo nas vodi u Ki Vest na Floridi, gde ribar Hari Morgan pokušava da prehrani porodicu u vremenu kada čast, zakon i red više ne znače ništa pred gladnim stomakom. Hemingvej nas stavlja licem u lice sa čovekom koji je na rubu — fizički (ostaje bez ruke u pucnjavi), ekonomski (gubi čamac, jedini izvor zarade), moralno (prihvata sve opasnije poslove) — ali nikada ne gubi onu temeljnu upornost da preživi.

Hari Morgan nije junak u klasičnom smislu. Nije plemenit, nije idealan, nije ni naročito moralan. On je krupan, čvrst, pragmatičan čovek koji radi ono što mora. Švercuje alkohol, prevozi ljude upitnog identiteta, pomaže krijumčarima — sve dok ga okolnosti ne gurnu u najsmrtonosniju operaciju: prevoz kubanskih revolucionara i opljačkanog novca preko Meksičkog zaliva. U tom čamcu, na otvorenoj vodi, sa oružjem i krvlju, Hemingvej gradi srce romana. Hari zna da nije čist. Zna da sistem ne mari za njega. Pa ipak, on grca — jer nema izbora.

Hemingvej piše kratkim, udarnim rečenicama. Njegova proza je bezosećajna na površini, ali pod njom ključa bes. Ne dobijamo patetične monologe; dobijamo scene. I najupečatljivije: onaj završni trenutak, kad ranjeni Hari Morgan, krvareći u patrolnom brodu, u bunilu ponavlja: „Jedan čovek... jedan čovek sam ne može ništa." To je Hemingvejeva politička, društvena poruka, izrečena ne kao manifest nego kao smrtna dijagnoza. Hari shvata prekasno ono što socijalni romanopisci tog doba pokušavaju da dosegnu — da je individualni heroj iluzija, da je čovek bez zajednice osuđen na poraz.

I upravo to čini „Imati i nemati" tako potresnim. Jer ovo nije priča o heroju koji pobedi, niti o revolucionaru koji donese promenu. To je studija o tome šta se dešava kada društvo ostavi ljude same sa sobom. Hari Morgan daje sve — zdravlje, savest, život — i na kraju ne osvaja ni novac, ni pravdu, ni budućnost. A za njim ostaje njegova žena Mari, ogromna, plačljiva, koja pored njegovog leša govori ono što bi mogla da kaže bilo koja udovica radnika u tom vremenu: „Pogledajte samo to đavolje lice." U toj rečenici čuje se ne samo žalost, već i bezmerna ljubav, ponos i bes na svet koji je uzeo ono što joj je bilo najdraže.

Roman je struktuiran u tri dela, sa smenjenim fokusima. Hemingvej namerno suprotstavlja svet onih koji imaju i onih koji nemaju. Na jednoj strani: radnici, ribari, Kubanci, šverceri. Na drugoj: pisci, profesori, vlasnici jahti, bankari, luksuz. Jedna scena se dešava u smrdljivoj krčmi prepunoj veterana, druga na jahti gde se brinemo o luksuznim aferama. Hemingvej ne izjavljuje otvoreno antipatiju — ali ona prodire između redova. Oni koji „imaju" plove spokojno i spavaju uz luminal dok Hari krvari na podu brodića okruženog leševima.

Atmosfera romana je gusto tropska, prožeta mirisom mora, soli, benzina i krvi. Ki Vest je prikazan kao mesto na kraju Amerike — geografski i simbolički. Ovde dolaze oni koji beže, koji su propali, koji traže poslednju šansu. Veterani iz Prvog svetskog rata skitaju ulicama, pijani i zaboravljeni. Kubanci beže od diktature. Bogataši dolaze da se sunčaju i zabavljaju, potpuno odvojeni od stvarnosti koja ih okružuje. Hemingvej slika taj prostor sa dokumentarističkom preciznošću — to nije egzotični Karibi; to je radnički svet sa svim svojim zamazanim, teškim realizmom.

Stil Hemingveja ovde dostiže svoj vrhunac — minimalistički, ali izuzetno snažan. Svaka reč nosi težinu. Nema ukrasa, nema sentimentalnosti. Dijalozi su kratki, ponekad grubo banalni, ali uvek autentični. Ljudi govore kao što govore — ne kao književni likovi, već kao živi ljudi u očaju ili u strahu. Hemingvejova slavna tehnika „ajsberga" — gde je samo vrhunac priče vidljiv, a sva dubina ispod površine — ovde je primenjena sa majstorstvom.

Ali „Imati i nemati" je i intimno delo. Hari Morgan obožava svoju ženu. U onom kratkom odlomku u kojem njih dvoje provode noć — razgovaraju, vole se, smeju se — Hemingvej piše jednu od najtoplijih scena u celokupnom svom opusu. Mari je tu prisutna kao telo, ali i kao glas, kao čulnost, kao sila ljubavi. Hemingvej ume da na nekoliko stranica stvori utisak decenije braka — bliskosti, fizičkog razumevanja, besa, nežnosti. A na kraju te bliskosti dolazi smrt, i Mari ostaje u praznoj kući, pokušavajući da se priseti muževljevog lica.

Likovi u romanu su svedeni na svoju suštinu. Hari je snaga, tvrdoglavost, ljubav i očaj. Mari je telo, toplina, prisustvo, gubitak. Čak i sporedni likovi — kao Wesley, crnac koji radi na Harijevom čamcu i pogine u pucanju, ili Richard Gordon, neuspeli pisac koji živi na jahti i pokušava da piše „socijalni roman" dok mu se brak raspada — nose svoju simboličku težinu. Hemingvej ne štedi ni jednu stranu — ni bogate ni siromašne, ni obrazovane ni neuke.

Jezik romana je živ i puls mu je brz, često grub. Ljudi psuju. Piju. Govore o seksu otvoreno i bez stida. To je bio skandal u vreme kada je knjiga objavljena — Hemingvej je kritikovan za vulgarnost, za nedostatak ukusa. Ali upravo ta sirovost čini roman autentičnim. Ljudi na rubu ne govore salonski. Oni govore jezikom ulice, dokova, brodova.

Najdublji udarac romana dolazi u samom finalu, kada Hari Morgan, krvareći i umirući, izgovara svoje poslednje reči: „Jedan čovek sam ne može ništa. Nije bitno koliko si jak." To je izjava koja protivreči celokupnom Hemingvejevom književnom opusu — jer je Hemingvej do tada slavio individualnog heroja, usamljenog borca. Ovde, međutim, on priznaje poraz te filozofije. Hari je bio jak, bio je pametan, bio je sposoban. I opet je propao — jer je bio sam.

„Imati i nemati" je roman koji boli. Ne pada lako na dušu. Nije uteha. Ali je istinit — oštro, grubo, jezivo istinit. Hemingvej ovde pokazuje da zna da piše ne samo o časti i herojstvu, nego i o očajanju, porazu, ceni preživljavanja. To je knjiga koja pokazuje da Hemingvej nije bio samo majstor avanturističke proze, već i ozbiljan društveni kritičar, pisac koji je razumeo duboke pukotine američkog društva. I možda, najvažnije od svega, to je priča o Mari Morgan koja ostaje sama u kući, sa sečanjem na muža koji je voleo i koji je umro pokušavajući da je zaštiti — bezimena udovica koja stoji za hiljade drugih, zaboravljenih, nevidljivih, ali večno prisutnih u srcu američke istorije.