Pet sa pet

„Pet sa pet" Slobodana Ivanovića predstavlja jednu od najoriginalnijih i najuznemirujućih pojava u savremenoj srpskoj poeziji – knjigu u kojoj se groteskno svakodnevno sudara sa jezičkom virtuoznošću, a lirski subjekt raspada u pet identiteta koji istovremeno jesu i nisu on. Naslov obećava geometrijsku preciznost, mali zatvoreni prostor „pet sa pet", komoru od dvadeset pet kvadratnih metara u kojoj bi se moglo disati, računati, opstati. Ali čitalac dobija nešto sasvim drugo: burnu procesualnost, pokušaje obraćanja koji stalno propadaju, uvode i izvode iz jezika koji nikada ne završavaju, pet opširnih karakternih studija obeleženih nasiljem i ponižavanjem, te konačno – izlazak koji nije izlazak, već samo privremeno smirivanje. Ta nameravana neuklopljenost naslova i sadržaja postavlja temeljni problem zbirke: kako živeti u jeziku koji nas stalno izdaje, kako se ne raspasti u mnoštvu slika koje nas konstituišu, kako govoriti kada sve što kažemo prolazi kroz beskonačne posrednike?

Posle dve uvodne pesme koje se bore sa samim činom početka obraćanja – glas koji pokušava da progovori ali ne zna kome, koji konstituiše slušaoca da bi sam mogao postojati – i tri pesme koje problematizuju jezik kao medijum, dolazimo do centralnog segmenta zbirke: pet likova čija imena nose teret kulturnih asocijacija, ali čija stvarnost je mnogo gora i prizemnije od bilo kakve mitologije. To su Vajsmit, Meri, Reka, Tomica i Klajv – imena koja zvuče kao iz filma, stripa, romana, ali iza kojih stoje živi i bolni pojedinačni sudbinski zapisi.

Ontološki status ovih figura je dvostruk i duboko uznemirujuć – oni su istovremeno alegorijski delovi jednog identiteta, fasete lirskog subjekta koji se raspao, i suviše konkretni likovi sa vlastitim sudbinama, telima, traumama. Vajsmit je nasilni mladi muškarac sa „punim stadionom vanbračne dece", čiji pokušaji da se dokaže ostavljaju tragove kaosa svuda oko sebe. Meri je bogorodičansko ime koje prati seksualni čin opisan kao mučan ali suštinski, velika elementarno važna ženska figura koja postaje simbol predaje. Reka je silovana devojka disocirana od svog tela, obeležena time što „priziva nasilje" samim postojanjem. Tomica je poniženi prodavac kestenja što u kišnoj ulici „ne započeto završava", odsutna priča o čoveku koji „svuda traje" ali nigde ne postoji zaista. Klajv je borac i igrač, tinejdžer koji amerikanizirane digitalne slike meša sa realnošću, šepureći se kao „harijer diboa", beži u virtuelnost jer mu stvarnost ne daje ni trunku dostojanstva.

Ovi amerkinizovani, filmski, stripski likovi dele jednu centralnu osobinu: svi su poniženi. Poniženje prožima celu zbirku od prve pesme – glas odustalog čoveka koji se pita „kako se živi a da se ne izaziva sudbina", posveta „onima koji su odavno ostali bez očiju", priznanje da jezik samo „razgačemo svuda" kao da je to neka bolest koju prenosimo – do finalnih razrešenja pojedinih sudbina. Neki likovi (Vajsmit, Klajv) ostaju zarobljeni u beskrajnom košmaru zablude; drugi (Meri, Reka) nalaze mir kao religioznu mogućnost „čiste, konačno prihvaćene slike" naspram konstantnog komešanja koje je mučilo čitavu knjigu.

Ivanovićev poetski postupak je neobično dramatičan i kinematografski precizan. Stihovi idu u grupama od po dva-tri, stvarajući male pauze, ritmičke odseke koji funkcionišu kao kadrovi u montaži, dok svaki novi stih unosi novu informaciju ili preokret. Gustina i brzina slika doprinosi utisku kulisa, scenografija, piktoralnih opštih mesta koja su prepoznatljiva ali nekako deformisana. Jezik je naizmenično patetičan i ciničan, sentimentalan i grotesan, poetski uzvišen i žargonski prizemljen. Ta kakofonija osećanja u premalom prostoru upravo je poen: komešanje mnogih glasova, tonova i slika postaje neizbežno kada se problematizuje sama mogućnost posrednosti.

Posrednost je možda najvažnija tema zbirke, centralna tačka oko koje sve kruži. Sve je posredno: obraćamo se nekome, ali nismo tu; ulazimo i izlazimo iz jezika u kojem se ne može ni biti; stvaramo identitete čiji su zapleti zasnovani na neuspehu komunikacije; koristimo jezik svesni da samo nešto koristimo, da smo u procesu korišćenja već izgubili neposrednost kontakta. Ivanovićeva poetika svesno insistira na postupku, na distanci, na referencijalnoj prirodi svega što se kaže. Pet likova ne bi moglo biti jedan; jedan lik ne bi mogao biti samo jedna scena. Diferencijalnost jezika, činjenica da svaki član sistema dobija smisao samo kroz odnos prema nečemu drugom, ogleda se u diferencijalnosti identiteta: mi nismo jedno, već mnoštvo koje se nikada ne može sabrati u jednu tačku.

U odnosu na Ivanovićevu prethodnu zbirku „Osobine" (2014), gde je sporednost stvari blago i zaneseno deklamovana, „Pet sa pet" iskazuje duboku nelagodu. Ovde je posrednost opasna aktivnost, nešto što nas proganja, jezik „drži stvari da ne otplove" ali one već otplovljavaju, likovi su podivljali delovi identiteta sa sopstvenim životima koji umeju da budu nasilni, destruktivni, bolni. Početna pozicija je strah u premalom prostoru. Ovde nema postmodernističke bezazlene igre sa znakovima; složenost i nestabilnost su iskren izraz kompleksnosti sveta koji nas guši, a terapeutski efekat nastaje upravo iz prihvatanja te haotičnosti.

Stil zbirke je prepoznatljivo Ivanovićev: dugi nabrajući stihovi koji gomilaju detalje kao da pokušavaju da iscrpe stvarnost, groteskne slike koje mešaju telesno i apstraktno, neologizmi i jezička igra, žargon koji unosi savremenost i svakodnevnost u poetski diskurs, nagle smene registara koje izbacuju čitaoca iz zone komfora. Čitalac je konstantno izbacivan iz jednog tona u drugi – od poetski uzvišenog do komično prizemnog, od intimno ispovjednog do hladne analize.

Atmosfera zbirke je gušljiva, klaustrofobična, prožeta osećanjem da nema izlaza. Prostori su premaleni – sobe, ulice, kontejneri – a likovi u njima su zarobljeni ne samo fizički već i jezički, simbolički, egzistencijalno. Nasilje kruži kroz stihove kao konstanta, ali istovremeno postoji i nešto nežno – pokušaji bliskosti, makar osuđeni na neuspeh, pokušaji razumevanja, makar fragmentarni.

Finalna pesma donosi nežan obrt – obraćanje detetu, „tebe biram jer si moja / i odvajaš / šta voliš i ne voliš / ti si bolja". Dete još nije naučilo zlo, još ne trpi tamu, još ne nosi teret svih slojeva posrednosti koji guše odrasle. Ali to je tek mali mir, privremeno primirje, ne rešenje: jer čak i ova lepa slika je – opet – slika, opet posredna, opet u jeziku.

„Pet sa pet" je hrabra, uznemirujuća knjiga koja odbija bilo kakvu utehu lažne celovitosti ili jednostavnih odgovora. Ivanovićeva poezija pripada vremenu posle postmodernizma, vremenu kada igra jezika nije opcija već nužnost, i kada više ne možemo sebi priuštiti iluziju neposrednog, „prirodnog" izraza. Ova zbirka je iskren portret razjedinjenog subjekta našeg doba – onog koji ne može biti jedan, koji ne može izaći iz mreže slika koje ga konstituišu, koji stalno pokušava da govori znajući da sve što kaže ide preko nečeg drugog. U tom smislu, „Pet sa pet" nije samo poetski eksperiment ili formalna vežba, već dijagnoza savremenog stanja – raspada identiteta, krize jezika, nemogućnosti autentičnosti u svetu gde je sve već bilo rečeno.