Gorocvet

Sećanje ovde nije odjek prošlosti, već teška materija koja pritiska kosti. Pred nama je poema hirurške preciznosti i mitske dubine, izgrađena na oštrim kontrastima: hladnoća antibiotika sudara se s mirisima vlažne zemlje, mehanika vašarskih hvataljki s oniričkim pejzažima, a sterilni bolnički prostor s klaustrofobičnim slikama detinjstva. Telo postaje mesto na kojem se trauma neposredno ispisuje – kroz pritisak, stezanje, ubod, nemoć i osećaj pada u prazninu – a iz kôde tog „psihotičnog baleta” izrasta plavi planinski cvet, odjek čistote i „ljubavi prvih ljudi”.
(Ivan Isailović)

Gorocvet snažno prožima osećanje koje bismo mogli da tražimo među valerima nemira i napetosti, na tragu izvesne egzistencijalne nelagode i povišene senzitivnosti. Pesnikinja će ovo osećanje uvući u tekst samim jezikom – s jedne strane upornim odbijanjem da jasno i zaokruženo da ono što jeste, ali takođe i stalnim emotivnim odrazima koji prate slike. Prva knjiga poezije Jovane Buljugić Trifunović pred čitaocima se pojavljuje kao zrelo, zaokruženo, po mnogo čemu osobeno književno ostvarenje.
(Uroš Kotlajić)