Divlji iris

Luiz Glik u "Divljem irisu" gradi retko viđen poetski univerzum u kojem se prepliću glasovi biljaka, boga i ljudi, stvarajući višeznačno tkanje o patnji, obnavljanju i nemogućoj komunikaciji. Ova zbirka, koju kritika prepoznaje kao jedan od najzačudnijih i najuspelijih naslova američke poezije kraja XX veka, donela je autorki Pulicer nagradu 1993. godine, a kasnije doprinela dodeli Nobelove nagrade za književnost.

U središtu knjige stoji zamišljena bašta – prostor istovremeno konkretan i metafizički, u kojem cvet razmotava sopstvenu egzistenciju, bog promišlja svoju kreaciju, a ljudi se obraćaju nevidljivom tvorcu kroz molitve naslovljene kao "Jutrenje" i "Večernje". Divlji iris, visibabe, ljubičice, bulka, niksice – svaki cvet dobija glas, progovara o vlastitom iskustvu smrti i ponovnog rađanja, o ograničenjima biološkog postojanja i čežnji za transcendencijom. "Na kraju moje patnje / bila su vrata", kaže naslovni divlji iris, i ta slika vrata koja razdvajaju svetove vraća se kroz celokupnu knjigu.

Pesme cveća odišu snagom preporoda: "Užasno je preživeti / kao svest / zakopana u crnoj zemlji", priznaje divlji iris, dok visibabe upozoravaju: "Znate li šta sam bila, kako sam živela? Poznat / vam je očaj; onda bi / zima trebalo nešto da vam znači." Biljna svest kod Glik nije naivna; ona poznaje patnju, strah, mrak pod zemljom, ali i trijumf ponovnog nicanja. Floralni glasovi često su prepuni gorčine prema ljudskoj narcisoidnosti: bele rade ironizuju ljudsku nostalgiju i strah od smrti, vlasasto proso ošto odbacuje ljudsko imenovanje i potrebu da sve kontrolišu. Ova pluralnost glasova bilja, sa različitim perspektivama – od poniznih do buntovnih, od radosnih do rezigiranih – stvara pejzaž istinske raznolikosti.

Bog koji se javlja u nizu tekstova nije blagonaklon tvorac već figura starozavetnog, jahveovskog karaktera – razočaran svojom kreacijom, ćudljiv, sklon ljutnji, ali i neočekivanoj nežnosti. Njegove pesme donose glas kosmičkog vrtlara koji posmatra ljude sa distancom, frustriran njihovom ograničenošću, njihovom nesposobnošću da razumeju širi red stvari. "Čemu god da ste se nadali, / nećete se obresti u vrtu", upozorava ih. "Vaš život nije cikličan poput njihovog: / vaš život je ptičji let što / iz mirovanja počinje i u njemu se završava". Bog u ovoj knjizi je ujedno i očinska figura – tu je, ali nedostupan, govori ali nije čujen, daruje život ali i kaznu.

Ljudski glas artikuliše se kroz molitve-pesme koje nose liturgijski naslov "Jutrenje" i "Večernje". To su tekstovi duboke egzistencijalne anksioznosti, sumnje, želje da se uspostavi kontakt sa transcendentnim. Govore muž i žena – često su to Džon i sama pesnikinja – dok rade u bašti, dok pokušavaju da uzgoje paradajz, smokve ili leje graška. Baš kao što je baštovanstvo praksa strpljenja i prilagođavanja ritmovima prirode, tako su i ove molitve vežbanje poverenja uprkos nedostatku odgovora.

U ovim molitvama odjekuje pesnikinjina lična biografija – strah, sumnja, osećaj izolacije, čežnja za zajedništvom, propast braka koja se tek nazire, trauma i sećanje na gubitke. Ipak, Glik ne dopušta da poetika postane čisto autobiografska. Plastom mitskog i prirodnog, ona pretvara lično u univerzalno. Grčko-rimski motivi prožimaju zbirku nenametljivo – trolist, niksica, bulka, ladolež – njihova latinska i grčka imena evociraju antičku tradiciju bez pomodarstva.

Stil Luiz Glik u "Divljem irisu" je prepoznatljivo strog, pročišćen do suštine. Slobodni stih teče kao razmišljanje naglas, rečenice se lome i nastavljaju, stvarajući osećaj unutrašnjeg monologa koji istovremeno traži sagovornika. Nema asonanci radi ukrasa, nema metafora koje žele da zadive; sve je podređeno artikulaciji osećaja i misli. Pesme su kratke do srednje dužine, koncentrisane, bez digresija. Svaka reč je odmerena, svaka pauza namerna.

Zbirka prati prirodni tok godišnjih doba – od ranog proleća preko leta do jeseni i ranog sumraka godine. Taj hronološki tok nije samo strukturni okvir već i tema sama po sebi. Vreme u bašti je ciklično, biljke umiru i vraćaju se, ali ljudski život je linearan, smrtan. Bog posmatra oba vremena sa distance večnosti. Između te tri temporalnosti stvara se napetost koja je srž knjige – ljudska žudnja da participiraju u večnom, suprotstavljena njihovoj biološkoj sudbini.

Vrhunac zbirke dolazi u nizu pesama ka kraju, gde se glasovi prepliću, gde se osećaj gubitka intenzivira, gde se očajanje produbljuje. "Večernje: Parusija" donosi opraštanje od voljene osobe koja se pretvara u sliku, u miris, u pojavu. "Srebrni ljiljan" i "Zlatni ljiljan" su dijalozi cveća i transcendencije na samom kraju života, dok "Beli ljiljani" zatvaraju zbirku snažnom afirmacijom uprkos svemu: "Ovog leta stupili smo u večnost."

Luiz Glik, dobitnica Nobelove nagrade 2020. godine, jedna je od najvažnijih američkih pesnikinja naše epohe. Njena poezija obeležena je ličnim traumama – smrću starije sestre pre pesnikinjinog rođenja, anoreksijom u adolescenciji, psihoanalizom koja je trajala godinama. Ali Glik nije ispovesti pesnik u uobičajenom smislu. Ona koristi mitske maske, biblijske i klasične aluzije, prirodne slike – da bi lično pretočila u arhetipsko.

"Divlji iris" predstavlja prekretnicu u njenoj karijeri – trenutak kad je njena poetika kristalisala različite preokupacije u jedinstvenu celinu. Knjiga funkcioniše kao dugačka pesma podeljena na pojedinačne iskaze, kao oratorijum sa više glasova koji zajedno grade priču o odnosu stvorenja i tvorca, o cikličnom i linearnom, o nadi koja opstaje uprkos uzaludnosti.

Prevod Alena Bešića prenosi strogost i jasnoću Glik, njenu osobenu dikciju koja izbegava ukrašavanje. Pogovor Bojana Vasića kontekstualizuje zbirku unutar opusa pesnikinje i ukazuje na njen specifičan pristup lirskom glasu – glasu koji je istovremeno privatan i univerzalan, koji se obraća pojedincu, ali govori o zajedničkoj sudbini.

"Divlji iris" je knjiga koja se čita polako, koja traži ponovljena vraćanja. Svaka pesma deluje jednostavno, ali nosi težinu višeznačnosti. Ovo je poezija koja govori o najdubljem – o patnji, smrti, obnavljanju, nemogućoj komunikaciji, potrebi da se ipak govori uprkos svemu. Baš kao i cveće koje niče iz hladne zemlje, ove pesme izranjaju iz tame s tvrdnjom koja je istovremeno krhka i nepobediva.