Izabrane pesme Federika Garsija Lorke

Federiko Garsija Lorka, najznačajniji španski pesnik XX veka, ostavlja poetsku ostavštinu koja spaja andaluzijsku zemlju, cigansku strast, muziku flamenko tradicije i besmrtnost smisla koji prevazilazi vreme. Ova antologija „Izabranih pesama" u prevodu Miodraga Gardića sabira esencijalne pesme iz svih Lorkinih stvaralačkih faza, od ranih zbirki „Knjiga pesama" (1921) i „Poema o kante hondu" (1921) do „Ciganskog romansjera" (1928), zbirki „Pesnik u Njujorku" (1940), potresnog „Plača za Ignasijom Sanćesom Mehijasom" (1935) i „Tamaritskog divana" (1936). Reč je o pesničkom opusu koji je oblikovao modernu književnost i ostavio neizbrisiv trag u svetskoj kulturi.

Lorkin poetski svet je mozaik neposredne emocije, oštrog kontakta sa folklornim korenima Andaluzije i avangardnih uticaja nadrealizma. Muzičar, slikar, glumac i pesnik, Lorka je svom delu dao višestruku umetničku dušu: njegovi stihovi „pevaju" jer su prožeti gitarom, narodnom melodijom i ciganskim „kante hondom"; njegove slike su vizuelne jer je umeo crtati reči kao boje na platnima; njegov ritam je teatralan jer je pozorišne komedije i drame pisao istom strašću kao i poeziju. Sve je to sjedinjeno u stihu koji dotire i do najneučenijeg čitaoca i do najeruditnijeg kritičara.

Rođen 1898. godine u selu Fuente Vakeros blizu Granade, Lorka je odrastao u srcu Andaluzije, regiona koji će zauvek ostati pečat na njegovoj poeziji. Ta zemlja maslinjaka, suncem opaljenih polja, belih sela na brdima, gitara koje plačem odzvanjaju noću – postala je ne samo dekor već sama suština njegovog pesničkog sveta. Andaluzija nije samo geografija, ona je stanje duha: mediteranska čulnost pomešana sa arapskim nasleđem, katolički rituali isprepleteni sa paganskim praznoverjem, radost života koja pleše sa svešću o smrti.

„Ciganski romansero" je Lorkino najveće dostignuće – zbirka koja je postigla status kultne kako u Španiji tako i u svetskoj poeziji. U ovim romansama ciganski svet nije puki egzotizam, već simbolična pozornica na kojoj se sukobljavaju Eros i Tanatos, strast i sudbina, zakon i sloboda. Cigani su kod Lorke mitske figure – oni žive izvan građanskog poretka, van normi i konvencija, njihov život je čist, autentičan, ali i tragičan. „Romansa mesečarka" („Zeleno, volim te zeleno") postaje mitski susret čoveka, prirode i večnosti: smrt i ljubav mešaju se u zelenom sjaju meseca što sve pretvara u halucinaciju. Ova romansa je možda najčuvenija Lorkina pesma, prevedena na sve jezike sveta, i njena snaga leži upravo u toj nerešivosti, u tome što se ne da svesti na jednu priču već otvara beskonačne slojeve značenja.

U „Pesniku u Njujorku", nastaloj posle pesnikovog boravka u Americi (1929–1930), Lorka susreće savremeni grad: Njujork noćas bez sna, pun užasa i bezobličnosti, gde su ljudi izgubljeni između nebodrera i fabrika. „Pesnik u Njujorku" smatran je jednom od najznačajnijih pesničkih knjiga o modernom gradu, uporedivom sa Eliotovom „Pustom zemljom". Ali i ovde Lorka nalazi otpor – u pesmama poput „Glas kubanskih crnaca" vraća se ritmu, Africi, korenu.

„Plač za Ignasijom Sanćesom Mehijasom" – elegija poginulom toreodoru i prijatelju – sažima Lorkin odnos prema smrti i lepoti. U ritualnom ponavljanju stiha „U pet po podne", pesnik pravi liturgijski ples žalovanja, obredno prepletanje krvi, peska arene, svetla i senke. Struktura „Plača" je kompleksna, celina deluje kao litanija, ali i kao flamenko „siguiriya" – ona najdubolja i najtužnija forma kante honda.

„Tamaritski divan" donosi intime gazele i kaside inspirisane perzijsko-arapskom poezijom – ljubavne pesme pune želje, straha, odsutnosti. Ove pesme su izuzetno intimne, možda najintimnije što je Lorka napisao. One govore o ljubavi koja ne sme da kaže svoje ime, o čežnji koja mora ostati skrivena, o dodiru koji je istovremeno san i uspomena.

Lorka je 1936. godine streljan od pobunjenih Frankovih trupa u granadskoj jarusi – smrt koja je postala simbol uništavanja slobode i kulture. Imao je samo trideset osam godina. Telo nikada nije pronađeno, ali njegova poezija ostala je živa, možda upravo zato što je postala glas svih onih koji su ućutkani nasiljem.

Lorkin jezik je koncizna muzika: svaka reč sedi na svom mestu kao nota u partituri. Miodrag Gardić, prevodilac ove knjige, uspeo je da u srpskom jeziku sačuva Lorkin glas. Gardićev pristup je u tradiciji onih velikih prevodilaca koji shvataju da je prevođenje poezije zapravo pisanje nove pesme na drugom jeziku.

Lorka je pripadao takozvanoj Generaciji 27 – grupi španski pesnika koja je smatrana najznačajnijom od Zlatnog veka. Njihov program bio je sinteza tradicije i avangarde, spajanje narodnog i kultiviranog, klasičnog i modernog. Lorka je bio možda najuspešniji u toj sintezi: on je mogao pisati savršeni sonet ali i slobodni stih, mogao je biti duboko španski ali i kosmopolitski.

Ova knjiga je neophodna za svakoga ko želi da razume ne samo Lorku, već i modernu poeziju uopšte. Lorka je pesnik koji spaja tradiciju i avangardni eksperiment, folklor i kosmopolitizam, zemlju i nebo. On je pesnik koji peva o ljubavi i smrti kao o istoj stvari, jer su mu one bile isto. Njegova poezija ne nudi utehe niti rešenja: ona nudi suočavanje, direktnost, istinitost. I upravo zato ostaje večno savremena.