Izabrane pesme Mihaila Ljermontova

Mihail Jurjevič Ljermontov (1814–1841) ostavio je neizbrisiv trag u svetskoj poeziji uprkos svom kratkom životu, prekinutom u dvadesetosmoj godini u dvoboju. Ovo izdanje „Izabranih pesama" u prevodu Miodraga Sibinovića predstavlja antologijski izbor koji obuhvata najvažnije faze Ljermontovljevog pesničkog razvoja – od rane lirike do zrelih remek-dela koja su definisala rusku romantičarsku poeziju i najavila psihološki realizam.

Centralna tema Ljermontovljeve poezije jeste sudar individue sa svetom – bilo da se radi o poetovoj sudbini, nemogućoj ljubavi, izgnanstvu ili nutarnjoj samoći. Već u ranoj pesmi „Pesnik" (1828) javlja se motiv stvaralačkog zanosa koji brzo presahnjuje, ostavljajući pesnika u tuzi. Ova tema – neshvaćenost pesnika, raskorak između uzvišenog trena stvaranja i prozaične svakodnevice – prožimaće ceo opus.

Ljubavna lirika odlikuje se bolnom svešću o prolaznosti osećanja. U pesmi „Strahovanje" upozorava: „Plaši se ljubavi: jer prođe, / Prvo sa svojim snima sleti, / A ubija te kad kraj dođe". Ljubav je kod njega često zatrovana unapred, praćena gorčinom i predosećanjem izdaje. Ciklus kratkih ljubavnih isečaka – od „Crnih očiju" koje donose „raj i ad" do potresne „Tebi ***" – odražava emotivni intenzitet, ali i filozofsku distancu.

Posebno mesto zauzima „Jedro" (1832), simbol romantičarskog nemira. Završni stihovi – „A ono večno traži bure, / Kao da bure daju mir!" – otkrivaju paradoksalnu prirodu pesnikove duše, koja mir nalazi jedino u nemiru, koja nije stvorena za spokojstvo već za traganje i patnju.

Politička dimenzija najsnažnije je izražena u pesmi „Pesnikova smrt" (1837), napisanoj povodom Puškinove pogibije. „Pogibe pesnik! – rob poštenja" – stihovi koji direktno optužuju društvo za ubistvo najvećeg ruskog pesnika. Ljermontov oštro napada „potomke naduvene / Očeva slavnih što u podlosti ste prvi", najavljujući Božji sud. Ova pesma mu je donela progon, ali je učvrstila položaj pesnika društvene savesti.

Kavkaske teme zauzimaju značajno mesto. „Valerik" (1840) predstavlja jedan od najsnažnijih ratnih opisa u ruskoj poeziji: „I dva se sata nije stalo, / U potoku se zverski klalo". Ljermontov ne glorifikuje rat već prikazuje njegovu besmislenost i užas. Dok opisuje ranjenog kapetana, pita se: „Pomislih, baš je čovek jadan. / Šta li još hoče?!" Ova egzistencijalna sumnja karakteristična je za zrelo stvaralaštvo.

Filozofska poezija kasnijeg perioda – „Misao" (1838), „Prorok" (1841) – otkriva pesnika razočaranog u svoje pokolenje. „Misao" je oštra dijagnoza generacije koja živi „u neradu", „pod bremenom od sumnji", „na zlo i dobro sramno ravnodušnim". U pesmi „Prorok" suočava se sa sudbinom neuslišanog vizionara: „Počeh da slavim samo ljubav, / I čiste istine učenje, / Al', kao da sam za svet gubav, / Zapretiše mi tad mučenjem."

Posebnu kategoriju čine kontemplativne pesme poput čuvene „(Pođem tako, sam sred puta toga)" (1841), jedne od najlepših ruskih pesama o samoći: „Što je meni tako teško sada? / Da l' šta čekam? Žalim li za čim?" Gotovo proročki, pesnik traži „san" koji će doći nekoliko meseci kasnije, u dvoboju kod Pjatigorska.

Prirodna lirika nosi simbolički karakter. U „Palestinskoj grani" suva grana postaje simbol izgubljene svetosti. „Listak" (1841) priča o hrastovom listu koji traži zaklon kod platana – autobiografski motiv izgnanika koga svet odbacuje: „Ma, šta ćeš ti meni? – platan mu odvrati holi."

Folklorna dimenzija vidljiva je u baladama poput „Trške" i „Rusalke", koje donose motive narodnih predanja sa akcentom na fatalnost. „Borodino" (1837) predstavlja jedinstveno ostvarenje – ep o Napoleonovom ratu ispričan glasom običnog vojnika: „Da, behu ljudi u to vreme, / Ne kao ovo vaše pleme, / Junaci – ne kô sad!"

Poseban značaj ima „Otadžbina" (1841), gde Ljermontov definiše svoju „čudnu" ljubav prema Rusiji – ljubav koja nije vezana za službenu ideologiju već za prostranstvo, prirodu i narodni život: „Volim ja karavane žive, / Na strnjištima volim gar".

Prevod Miodraga Sibinovića uspešno prenosi Ljermontovljevu poetsku snagu, muzikalnost i filozofsku dubinu. Sačuvan je ritam, rima i emocionalni naboj, što ove pesme čini pristupačnim srpskom čitaocu bez gubitka suštine.

Ljermontovljeva poezija ostaje relevantna jer govori o večnim pitanjima: smislu života, samoći, sukobu sa društvom, traganju za istinom. Njegov pesimizam nije površan nihilizam već duboko proživljena filozofska pozicija. Ljermontov je pesnik modernog subjekta koji se pita o sebi, o svom mestu u svetu – pitanja koja su danas možda još aktuelnije nego u 19. veku.

„Izabrane pesme" predstavljaju nezaobilazno štivo za ljubitelje poezije i sve koji žele da razumeju duhovne temelje ruske kulture i univerzalne dileme moderne individualnosti. Ovo izdanje donosi kvalitetan prevod koji omogućava da se doživi snaga jednog od najvećih pesničkih glasova – glasa koji je ostavio dubok i trajan trag.