Mogu da imam

Poezija Maše Tomanović deluje kao da je napisana na granici između svesnog i nesvesnog, između onoga što jezik može da imenuje i onoga što mu neprestano izmiče. "Mogu da imam" je zbirka koja čitaoca stavlja u neuobičajen položaj – ne nudi mu gotove misli i jasne slike, već ga poziva da prisustvuje procesu mišljenja i osećanja u njihovom najsirovijem obliku. Ovo je poezija koja ne želi da bude razumljiva u konvencionalnom smislu, već istinita u svom osnovnom jezičkom impulsu. Reč po reč, stih po stih, Tomanović gradi jedan sasvim svojstven poetski univerzum u kojem se logika sna i logika jave neprestano prepliću, gde se subjekt konstituiše kroz jezik, ali i gubi u njemu, tražeći oblik koji bi mogao da ponese težinu autentičnog iskustva.

Tomanović gradi jezik koji je istovremeno arhaičan i savremen, mitski i svakodnevni. Njeni stihovi obiluju neočekivanim konstrukcijama koje narušavaju uobičajene gramatičke obrasce – "Ne volim u govor", "I šta ako je za nekoga / Da nema", "Kada ih je već doveo što ne bi i jeli". Ova "pogrešna" gramatika nije proizvod nesnalaženja već svesnog izbora: pesnikinja traži jezik koji bi mogao da izrazi ono što standardni jezik propušta. Kao da pokušava da dohvati samu osnovu mentalnih procesa, trenutak pre nego što se misao oblikuje u prepoznatljiv iskaz. Njena deformacija jezika proizlazi iz duboke unutrašnje potrebe, iz osećanja da konvencionalna sintaksa ne može da ponese ono što ona pokušava da kaže. Čitajući njene stihove, osećamo kako se jezik bori sam sa sobom, kako se savija i puca pod teretom značenja koja traže izlaz.

Zbirka je organizovana kroz cikluse čiji su naslovi latinski glagoli sa širokim spektrom značenja – od "ostajanja" i "hvatanja" do "ponavljanja" i "imanja". Ovi glagoli upućuju na osnovne egzistencijalne radnje, na procese koji konstituišu ljudsko bivanje. Međutim, subjekt ovih pesama nikada ne uspeva da potpuno ovlada tim procesima – on ih pre svega podnosi, prisustvuje im, beleži ih u svom osobenom jeziku. "Izvan procesa nema ničega, to je opis straha", piše Tomanović, i upravo taj strah od nepostojanja van radnje, van kretanja, van jezičkog iskaza, pokreće ovu poeziju. Latinski naslovi funkcionišu kao neka vrsta sidara, kao pokušaji da se beskonačna fluidnost iskustva učvrsti bar u osnovnim glagolskim kategorijama – ali čak i ti klasični, staloženi glagoli ne mogu da obuzmu haos koji se dešava unutar samih pesama.

Kroz zbirku se provlači niz mitskih i arhetipskih figura – čarobnjak, svetac, devica, gladijator – ali one nisu postavljene u neki mitološki narativ. Umesto toga, one egzistiraju u jednom čudnom prostoru gde se mitsko i svakodnevno neprestano prepliću. Mitska figura se svodi na golo telo, na običnog čoveka u nezgrapnoj situaciji, ali ta redukcija ne oduzima njenu simboličku težinu – naprotiv, pojačava je. Upravo u tom spuštanju mita u svakodnevicu, u tom suočavanju arhetipa sa materijalnom realnošću tela i predmeta, Tomanović postiže jedan jedinstven efekat: mit postaje intimniji, bliži, ljudskiji, ali istovremeno svakodnevica dobija mitsku dimenziju.

Pejzaž ove poezije je hibridni prostor – "Kopno stoji u vodi / Tako da su njegovi delovi / Porozni". To je svet u kome se granice neprestano rastvaraju, gde čvrsto postaje prozirano, gde se obale otvaraju i humke ćute. Ali ovaj svet nije fantastičan u uobičajenom smislu – on je pre rezultat određenog načina percepcije, načina na koji subjekt registruje stvarnost oko sebe kada odbaci konvencionalne načine imenovanja. Tomanović ne opisuje pejzaže – ona pomoću pejzaža artikuliše stanja svesti, a možda bi bilo tačnije reći da kod nje nema te jasne razlike, da je svet koji ona opisuje oduvek već svet-koji-je-doživljen, svet preломljen kroz subjektivnost koja ga percipira.

Posebno je zanimljiv odnos subjekta prema sopstvenom saznanju. On neprestano iznosi zaključke koji zvuče kao univerzalne istine – "Logika je snimak", "kabare je i seksualnost i zabava", "Devica ne zna dok ne postane delujuća" – ali ti zaključci su izrečeni u toliko osobenom kontekstu da deluju istovremeno i belodano i enigmatično. Ove sentencijalne formulacije imaju težinu aforizama, ali bez one samouverenosti koja obično prati aforističku formu. Ta kombinacija aforističke forme i epistemološke nesigurnosti daje ovim stihovima posebnu napetost – oni istovremeno tvrde i dovode u pitanje, imenuju i odmah potom dekonstruišu ono što su imenovali.

Emocionalnu osnovu zbirke čini jedan specifičan oblik tuge i iscrpljenosti. "Stalno je neprijatno i stalno smo odbačeni / Otvaramo vrata buđavog stana / I teturajući dolazimo do kese sa smećem". To je tuga koja proizlazi iz same nemogućnosti da se bitno razume, da se dođe do "principa". Subjekt je svestan da sve što može da ima jeste ono što mu je "namenjeno", ali nikada nije sasvim jasno šta je to i da li će to biti dovoljno. Ova egzistencijalna umorenost nije patološka niti melodramatična – ona je prosto stanje iz kojeg se govori, osnovni ton koji boji sve što se u ovoj zbirci kaže.

Tomanović koristi i elemente konkretne poezije – ponavljanje istih konstrukcija, ritamske sekvence ("capa capa capa capa"), latinične izraze koji funkcionišu kao mantre. Ovi elementi daju zbirci i muzički kvalitet, ritam koji odgovara ritmu misli koja se kreće napred-nazad, pokušavajući da uhvati ono što joj izmice. Ponavljanje nije ovde ornament već nužnost – misao se mora ponavljati jer nikada do kraja ne postiže ono što želi da postigne, jer svaki pokušaj da se nešto kaže otvara potrebu da se to kaže ponovo, malo drugačije, malo preciznije.

"Mogu da imam" funkcioniše i kao svojevrsna poetička izjava o tome šta poezija danas može da bude kada odbaci ambicije da bude lepa u konvencionalnom smislu, kada odbaci potrebu da se dopada ili da nudi jasne emotivne katarze. Tomanović piše poeziju koja je namerno teška, koja odbija da olakša čitaocu posao, ali ne iz elitističkih razloga već iz poštovanja prema složenosti samog iskustva koje pokušava da artikuliše. Njeni stihovi ne „teku" lako, oni se spotiču, prekidaju, vraćaju unazad, grade nizove koji izgledaju kao da će nekud dovesti a onda iznenada skreću u drugom pravcu. Ali upravo u toj odbijanju glatkoće, u toj vernosti haotičnosti unutrašnjeg života, ova poezija nalazi svoju snagu.