Evgenije Onjegin
Aleksandar Sergejevič Puškin
Novi naslovi, Poezija, Akcija 3 za 1399
Evgenije Onjegin je mnogo više od priče o neuzvraćenoj ljubavi, ljubavnom trouglu, izgubljenom prijateljstvu i portretu „suvišnog čoveka”. On je, rečima Visariona Bjelinskog, „enciklopedija ruskog života”. Puškin koristi lične drame svojih junaka da postavi šira filozofska pitanja o smislu života, časti, egzistencijalnoj dosadi, slobodi izbora i prolaznosti. U svojim briljantnim stihovima, pesnik se igra s ironijom i humorom, istovremeno slikajući duboko melanholičnu sliku društva i pojedinca koji se gubi u vrtlogu vlastitih slabosti.
Evgenije Onjegin i Vladimir Lenski predstavljaju dva tipa mladih obrazovanih plemića, čija je tragična sudbina posledica raskoraka između njihovih želja i sposobnosti i života koji vode. Kod Lenskog je uzrok razočarenja i nesreće idealizovanje stvarnosti koja nikad nije bila onakva kakvom ju je pesnik zamišljao, dok je kod Onjegina taj sukob zasnovan na dubokim unutrašnjim protivrečnostima.
U središtu Puškinovog romana u stihu nalazi se i dirljiva priča o Tatjani, mladoj i senzibilnoj devojci, koja, u maniru heroina iz klasičnih ljubavnih romana, piše pismo apatičnom Onjeginu, otkrivajući mu svoja osećanja i naklonost. Hladan i distanciran, Onjegin odbija njenu ljubav, ne zbog toga što je ne ceni, već zato što je suviše obuzet sopstvenom emocionalnom prazninom da bi odgovorio na njenu iskrenost. Kasnije, kada Tatjana zauzme svoje mesto u visokom društvu, Onjegin počinje da je gleda drugim očima i uloge se menjaju.
Evgenije Onjegin je mnogo više od priče o neuzvraćenoj ljubavi, ljubavnom trouglu, izgubljenom prijateljstvu i portretu „suvišnog čoveka”. On je, rečima Visariona Bjelinskog, „enciklopedija ruskog života”. Puškin koristi lične drame svojih junaka da postavi šira filozofska pitanja o smislu života, časti, egzistencijalnoj dosadi, slobodi izbora i prolaznosti. U svojim briljantnim stihovima, pesnik se igra s ironijom i humorom, istovremeno slikajući duboko melanholičnu sliku društva i pojedinca koji se gubi u vrtlogu vlastitih slabosti.
- ISBN: 9788660363222
- Broj strana: 234
- Pismo: latinica
- Povez: Mek
- Format: 19,6X12,7
- Godina izdanja: 2024
Aleksandar Sergejevič Puškin Aleksandar Sergejevič Puškin (Moskva, 6. jun 1799 – Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju najvažnijim ruskim pesnikom i osnivačem moderne ruske književnosti. Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i postavio je temelje novog književnog pravca. Puškin potiče iz stare plemićke porodice, čiji su preci igrali značajnu ulogu u istoriji Rusije. Puškinovi roditelji, Sergej Ljvovič i Nadežda Osipovna Hanibal, bili su dobro obrazovani ljudi. Pesnik je detinjstvo proveo u Moskvi i na imanju svoje bake, gde je razvio ljubav prema literaturi. Puškin je od 1811. do 1817. pohađao Carskoselski licej, elitnu školu koja je odgajala buduće državne činovnike. U vreme školovanja, napisao je prve stihove i pesme koje su mu donele priznanje među vršnjacima i književnicima. Njegova pesma "Uspomene u Carskom Selu" privukla je pažnju tada poznatog pesnika Gavrila Deržavina, što je bio veliki uspeh za mladog pesnika. Po završetku školovanja, Puškin je postao deo književnog kruga "Arzamas", čiji su članovi kritikovali rigidnost i arhaizam ruske književnosti. Puškin je u tom periodu bio pod uticajem francuskih autora, ali i ruskih pesnika kao što su Vasilij Žukovski i Konstantin Batjuškov. Njegova rana poezija bila je karakteristična po elegantnom i klasičnom stilu, ali osećao se uticaj i satiričnih pesnika i slobodnih mislilaca. Godine 1820, zbog politički provokativnih stihova, Puškin je bio prognan iz prestonice u Kišinjev, a zatim je putovao po Kavkazu i Krimu. Ova putovanja su ga inspirisala da napiše poemu "Kavkaski zarobljenik", koja je značajno doprinela njegovoj popularnosti. Tokom izgnanstva napisao je nekoliko dela i priklonio se romantičarskom duhu pod uticajem tekstova Lorda Bajrona. Nakon što je 1824. bio poslat na imanje u Mihajlovsko, Puškin je napisao neka od svojih najvažnijih dela. U tom periodu je započeo pisanje romana u stihu Evgenije Onjegin, koji predstavlja oštar portret tadašnjeg ruskog društva i reflektuje Puškinovu zrelost kao pesnika i književnika. Roman je stvaran u više faza, a njegov završetak obeležio je jedan od najplodnijih perioda u Puškinovom životu. Tada je napisao i Male tragedije, zbirku kratkih drama, kao i pripovetke pod naslovom Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina. Puškinov život je bio ispunjen ne samo književnim uspehom, već i burnim odnosima sa vlastima. Car Aleksandar I, zabrinut zbog pesnikovih liberalnih ideja, nadgledao je Puškinovo stvaralaštvo, a nakon ustanka dekabrista 1825, Puškin je bio pod strogim nadzorom policije. Godine 1826, car Nikolaj I je pružio Puškinu ličnu zaštitu, ali je cenzura nad njegovim delima ostala na snazi. Tokom 1831, Puškin se oženio Natalijom Gončarovom, što je izazvalo veliko interesovanje u tadašnjem društvu. Međutim, njihov brak bio je obeležen skandalima i tračevima, naročito zbog pažnje koju je Natalija privlačila na dvoru. Puškin je, uprkos tome, nastavio s književnim radom i ušao u novo stvaralačko razdoblje. Godine 1833. završio je "Bronzanog konjanika", poemu koja slavi Petra Velikog, ali kritikuje društvene posledice njegove vladavine. Pored poezije i proze, Puškin se bavio istorijskim istraživanjima. Počeo je pisanje Istorije Pugačovljevog ustanka, koja će kasnije poslužiti kao osnova za njegov roman Kapetanova kći. Taj roman je objavljen 1836. godine i smatra se jednim od vrhunaca ruske proze. Puškinov život tragično je okončan 1837. godine, kada je nakon dvoboja sa francuskim emigrantom Žoržom d'Antesom zadobio smrtonosne rane. Puškin je bio izazvan na dvoboj zbog časti svoje supruge, iako su mnogi verovali da su pravi uzrok bile spletke na dvoru. Nakon dva dana borbe sa povredama, preminuo je u 38. godini, ostavivši za sobom neprocenjivo književno nasleđe koje je postavilo temelje moderne ruske književnosti. Puškin je bio član Ruske akademije i imao ogroman uticaj na sve kasnije ruske pisce, uključujući Tolstoja, Dostojevskog i Čehova. Njegova dela prepoznata su ne samo zbog svoje literarne vrednosti već i zbog toga što su pružila novi glas ruskom jeziku i književnosti. Dela Poeme Pripovetke Drame
Romani u stihu
1825–1832: Evgenije Onjegin (Евгений Онегин)
1820: Ruslan i Ljudmila (Руслан и Людмила)
1822: Kavkaski zarobljenik (Кавказский пленник)
1824: Bakhčisarajska česma (Бахчисарайский фонтан)
1833: Bronzani konjanik (Медный всадник)
1831: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Повести покойного Ивана Петровича Белкина)
1836: Kapetanova kći (Капитанская дочка)
1825: Boris Godunov (Борис Годунов)
