Izabrane pesme Sergeja Jesenjina

"Izabrane pesme" Sergeja Jesenjina predstavlja antologijsko putovanje kroz opus jednog od najvećih ruskih pesnika dvadesetog veka, čoveka čiji su stihovi istovremeno slavili i oplakivali staru patrijarhalnu Rusiju, njeno nebo, ravnice, sela i bireze, dok je ona nepovratno nestajala pred očima generacije zarobljene između dva sveta. Ova zbirka, koju je priredio eminentni književnik i esejista Radivoje Konstantinović, obuhvata vrhunac Jesenjinove lirike — od nežnih seoskih idila i biblijsko-mistične poezije ranog perioda, preko izuzetno muzikalne i emotivno nabijene ljubavne lirike, pa sve do tmurnih, gorkih i halucinantnih stihova kasnog perioda, obeleženog duhovnom krizom, razočaranjem i predosećanjem kraja.

Jesenjinova poezija istinski je neponovljiva — ona odiše toplinom, verom u dobrotu i lepotu sveta, ali i dubokom melanholijom, predosećanjem tragičnog kraja, svešću o prolaznosti svega što je lepo i dragoceno. U pesmama posvećenim selu i zavičaju čitalac nalazi gotovo religiozno obožavanje prirode: breze koje podsećaju na mlade devojke u belim haljinama, mesec kao riđe ždrebe što vuče sanke kroz nebeski prostor, žito što liči na labudove. To nije samo pastoralna idila ili nostalgična slika izgubljenog detinjstva — to je svet koji živi, diše, pati, raduje se, svet koji pesnik doživljava sa religijskim osećanjem, sa verom da je svako drvo, svaka ptičica, svaki oblak deo jednog svetog poretka koji se mora čuvati i slaviti. Jesenjinova imaginacija stvara slike koje su istovremeno konkretne i vizionarske, duboko ukorenjene u zemlju i otete nebeskim visinama, prepune metaforičkih skokova koji ne priznaju granicu između materijalnog i duhovnog.

U pesmama kao što su "O Rusijo, zamahni krilima", "Moja Rusija", "Zazvoniše zvona večernja", pesnik gradi mitsku sliku Rusije kao svete zemlje, zemlje crkvenih zvona i pravoslavnih ikona, zemlje gde se nebo spušta na zemlju i gde svaki seljak zna jezik vetra i kiše. Ova Rusija nije samo geografski prostor — to je stanje duha, svet organskog jedinstva čoveka i prirode, svet gde je vreme sporo, gde su rituali svetkovine i žetve utkani u samu bit postojanja.

Čitava grupa pesama posvećena je ljubavi, i u njima se ogleda suština Jesenjinove nenadmašne sposobnosti da u nekoliko reči izrazi bezizlaznost, nostalgiju, nežnost i bol. "Pismo ženi", "Pismo majci", "Pismo dedi" su dokumenti autentičnog duševnog stanja, pisana sa izuzetnom iskrenošću, bez literarne poze, intimna do granice potpunog razobličenja. U ovim pesmama nesumnjivo leži razlog njegove trajne popularnosti — Jesenjin ne piše o apstraktnim emocijama, već govori o konkretnim bolovima, radostima, izgubljenim šansama, majkama koje čekaju sinove, ženama koje gube muževe. To je poezija srca koje kuca, tremti, pati, koje se otvara bez zaštite pred svetom.

U "Pismu majci", možda najpoznatijoj Jesenjininoj pesmi, pesnik se obraća starom selu, majci koja čeka, kući koja sve više liči na grobnicu: "Pismo ja primih, mila moja mama. / Ne tuguj i ne žalosti se vrlo..." To nije samo pismo — to je ispovest čoveka koji zna da je iznevrio očekivanja, koji je napustio dom i izgubio se u velikom gradu, u alkoholu i skandalima, ali koji nikada nije prestao da oseća vez sa onim malim svetom odakle potiče. Majka postaje simbol izgubljene nevinosti, detinjstva koje se ne može vratiti, sveta koji se raspao.

Treći deo zbirke, "Bespuće", odvodi nas u najtežu fazu Jesenjinove biografije i stvaralaštva. Tu su stihovi "Ispovesti huligana", pesme o skandalima, pijanstvu, samouništavanju, ali i o svesti o istorijskim promenama koje su Rusiju dovele do revolucije i građanskog rata. Jesenjin je na početku revolucionarnih zbivanja bio oduševljen, ali ubrzo je shvatio da revolucija ne gradi raj na zemlji; ona dere staru Rusiju sa korenom, uništava sela, prisilno kolektivizuje zemlju, pretvara seljake u radnike fabrika. Jesenjin pozdravlja novu Rusiju, ali ne može da sakrije žaljenje za svetom koji nestaje, za drvenim seoskim životom koji biva zamenjen čelikom, betonom, mašinama.

"Crni čovek" je pesma koja deluje kao feverozan san, noćna mora u kojoj se pesnik suočava sa svojim demonima, sa licima koje je povređivao, greškama koje je načinio, životom koji je propustio. U njoj se čuje glas ludila, ali i glas krajnje iskrenosti — to je pesnik koji više nema snage da laže, koji gleda u ogledalo i vidi strano čudovište. Ova pesma je bila jedna od poslednjih koje je Jesenjin napisao, i ona deluje kao poetski testament, kao poslednja ispovest pre konačnog pada.

U pesmama kao što su "Moskva kabačka", "Ne žalim, ne zovem, ne plačem", "Ja sam poslednji pesnik sela", Jesenjin izražava duboko razočaranje modernim svetom. On vidi sebe kao poslednjeg predstavnika stare Rusije, kao pesnika koji peva labudovu pesmu tradiciji koja umire. "Ja sam poslednji pesnik sela, / Skromna je daska mog mosta..." Ovaj osećaj da je neko "poslednji" — poslednji koji pamti, poslednji koji veruje, poslednji koji oseća — prožima celu njegovu kasnu poeziju i daje joj tragičnu veličinu.

Konačno, deo "Oproštaj" donosi poslednje, gotovo ispovedne stihove pesnika koji je znao da mu je život na izmaku. "Povratak u zavičaj" je možda najteža od svih pesama — u njoj pesnik dolazi kući i ne prepoznaje ništa, ni mesto ni ljude. Majka je ostarela, kuća je dotrajala, selo se promenilo. On je stranac u sopstvenoj kući, tuđinac u sopstvenom detinjstvu. Završna pesma "Doviđenja" nije tek poetska forma — to je autentični oproštaj: "Doviđenja, druže, doviđenja..." Ovi stihovi su napisani samo dan pre Jesenjinove smrti i zvuče kao epitaf koji je sam sebi napisao.

Prevodilačka ekipa — Miodrag Sibinović, Radivoje Bertolino, Dragan Topić, Danilo Kiš, Nina Živančević, Miroslav Pešić i Radivoje Konstantinović — uspela je da prenese Jesenjinovu muzikalnost i emotivnost na srpski jezik. Stihovi teku prirodno, pesme su melodične i čitke, bez nepotrebnih arhaizama ili jezičkih artificijelnosti. Čitajući ove pesme, imaš osećaj da čitaš originalnu srpsku poeziju, a ne prevod.

"Izabrane pesme" Sergeja Jesenjina nisu samo antologija jednog autora — to je portret jedne epohe, svedočanstvo o slomljenom snu, o svetlosti koja tone u tamu, o svetu koji nestaje i svetu koji dolazi, a koji je možda još gori od onog koji odlazi. To je knjiga za svakoga ko veruje da poezija može da kaže istinu o životu, da dohvati ono što proza ne može — trenutke gde se susreću radost i bol, vreme i večnost, život i smrt.