Izabrane pesme Radeta Drainca

"Izabrane pesme" Radeta Drainca nisu obična zbirka – one su požar kroz istoriju srpske poezije, vulkanska erupcija koja je zauvek promenila pejzaž našeg pesničkog nasleđa. Ovo je definitivno izdanje najbuntovnijeg, najdrzijeg, najsurovijeg i najhrabrije iskrenog srpskog pesnika 20. veka, čoveka koji je pljunuo na sve svete krstaše lirske tradicije i izgradio sopstvenu poetiku od krvi, blata, ekstaze i slepog besa protiv sveta kakvog jeste.

Od ranih ekspresionističkih eksperimenata („Modri smeh", „Afroditin vrt") preko brutalno intimne erotike („Erotikon"), eksplozivnih putopisnih fantazmagorija („Voz odlazi", „Iskrcavanje na Javu") do zrelih filozofskih obračuna („Bandit ili pesnik", „Ulis", „Čovek peva"), Drainac je izgradio neponovljivi glas – antikonvencionalnu mešavinu visokog i niskog, lirike i psovke, nežnosti i nasilja, svetih slika i bludničkih prizora.

Radojko Jovanović Rade Drainac (1899–1943) rođen je u maloj Toplici kod Prokuplja, ali nikada nije postao provincijski pesnik: postao je svetski skitnica duha. Već u dvadesetim godinama, kada srpska književnost još uvek oseća duh Vojislava Ilića i Jovana Dučića, kada dominira plemenitost tona i harmonija forme, Drainac donosi apokaliptičnu modernost, brutalno urbanu senzibilnost, avangardnu razbijenu formu, destrukciju sentimentalnog tona. Pratio ga je skandal gde god se pojavio: za pesme iz „Erotikona" su ga zvali perverznim degenerikom, bolesnim pornografom, uništiteljem morala, a on je svojom poezijom brutalno ismevao sve – buržoaziju, građansku moral, poetske patrijarhe, konvencionalne estetičare, religiozne licemere. Bio je optuživan i za blasfemiju, i za pornografiju, i za komunizam, i za anarhiju, i za cinizam – ali upravo je ta neukalupljenost, ta nemogućnost ukrštanja s bilo kojim poetskim ili ideološkim kanonom, učinila Drainca jedinstvenim i večnim.

Njegove pesme žive u ekstremima: ljubav kod njega nikada nije samo ljubav, već mesarija i ekstaza istovremeno; grad nije pejzaž, već mašina za uništavanje duše; putovanje nije egzotika, već golgota i blaženstvo; poezija nije ukras, već nožobod u trbuh istine. U „Erotikonu" Drainac piše o ljubljenju tako direktno, tako telesno, tako neukrotivo da su čitaoci dvadesetih bili šokirani – nije više žena kod njega anđeo ili muza, već komad toplog, krvavog, znojnog mesa, a čin ljubavi nije romantičarski ritual, već organsko stapanje, životinjsko, svirepo, božansko.

U zbirci „Voz odlazi" Drainac postaje pesnik nomadizma, beskućništva, večitog lutanja – ali ne sentimentalnog i idilično patničkog, već otrovanog, bolnog, nalik sumanutom bunilu gladi, anksioznosti i besa. To su pesme čoveka koji je izgubio tlo pod nogama, skitnica što luta gradovima, kafanama, stanicama, krčmama, hotelskim sobama, beskućnik što spava na đubrištima poezije. „Život pesnika, garav kao stanični peroni!" – viče on u „Banditu ili pesniku", priznajući da mu je poezija postala prokletstvo, zaraza, lični pakao iz kojeg nema izlaska.

Ova dimenzija lutanja, beskućništva duha, suštinska je za razumevanje Drainca. On je pesnik koji nikada nije našao mesto, nikada nije bio prihvaćen, nikada nije pripadao. Bio je stranac u sopstvenoj kulturi, u sopstvenom jeziku, u sopstvenom vremenu. Ta egzistencijalna otuđenost nije kod njega intelektualna poza – to je sudbina, pravi usud čoveka koji ne može da pronađe dom ni među ljudima, ni među idejama, ni među institucijama.

Drainac nije bio estetski purist niti formalni virtuoz u tradicionalnom smislu – njegova gramatika je često sirova, njegova sintaksa lomljena, njegove slike haotične, ali to je poenta: njegov haos je autentičniji od bilo čije harmonije, jer on ne glumi poeziju, već je živi direktno, kao nož u grudima. Njegova poetika je poetika poraza – ali poraz je kod njega častan, autentičan, dostojanstven, jer je rezultat borbe protiv celokupne stvarnosti. Drainac se nije borio protiv pojedinačnih nepravdi ili pojedinačnih zala – on se borio protiv kosmičkog poretka, protiv načina na koji je svet ustrojen, protiv same strukture postojanja.

U njegovom opusu posebnu ulogu ima ciklus pesama koji tretira grad – Beograd, ali i svaki grad, grad kao simbol moderne civilizacije, grad kao kavez i hram istovremeno. Drainac je urbani pesnik u trenutku kada srpska poezija još uvek slavi selo, prirodu, pastoralu. Njegov grad je mašina, organizam, čudovište koje proždire ljude, ali i jedino mesto gde se može živeti autentično. Kafane, bordeli, stanice, mostovi, ulice – to su sveti prostori Draincove geografije, prostori gde se dešava pravi život, ne idealizovani, već sirovi, brutalni, ali iskreni.

I nemoguće je govoriti o Draincu a ne spomenuti njegov jedinstveni jezik. Drainac piše mešavinom visokog i niskog registra, mešavinom arhaizama i vulgarizama, mešavinom poetskih figura i ulične psovke. Kod njega se sreću sveci i kurve, Gospod i govno, Bogorodica i sperma – i sve to u istoj pesmi, često u istom stihu. Ta jezička promiskuitetnost nije rezultat neznanja ili nesposobnosti – to je svesna poetska strategija, način da se razbije lažna glatkoća konvencionalne lirske dikcije, način da se pokaže da život ne poznaje granice između čistog i nečistog, između svetog i profanog.

Zbirka se zaključuje jednom od najveličanstvenijih i najtužnijih pesama u srpskoj književnosti – „Nirvana". To je Draincova oproštajna pesma, glas čoveka koji je iscrpljen, slomljen, koji žudi samo za mirom zemlje, za povratkom u rodni breg, za tišinom posle oluje. „Šumne noći kô javori sinji / Tamom grobnom leže mi na dlanu. / Bolestan sam mnogo, mnogo…" U „Nirvani" Drainac konačno nalazi ime za ono što je celog života tražio – mir, zaborav, oslobođenje od sebe samog, od sveta, od poezije.

Ovaj tom sadrži dvadeset i četiri pesme iz sedam ciklusa, uključujući i znameniti „Program hipnizma" – manifest koji je Drainac objavio 1922. kao deklaraciju novog poetskog pokreta, poziv na raspad svih obrazaca, oslobođenje poezije od dogme, ukidanje granice između sna i jave, između poezije i ekstaze.

Zašto čitati Drainca danas? Jer on govori istinu koju drugi prikrivaju; jer odbija da se pokloni bilo kakvoj laži; jer je žrtvovao sve – udobnost, slavu, prijatelje, zdrav razum, život – samo da bi rekao svoju reč; jer je ostao veran sebi do kraja. Njegovo delo je opomena: poezija može biti opasna, poezija može biti oružje, poezija može ubiti i oživeti istovremeno. Čitati Drainca znači sagoreti u njegovom plamenu – ali ko preživlji, više nikada neće moći da pročita srpsku poeziju na isti način.