Novembar tela i kalendara - izbor iz poezije

Novembar tela i kalendara – ključna knjiga konfesionalne američke poezije

Antologija pesama En Sekston, jedne od najkontroverznijih i najsnažnijih glasova američke poezije XX veka, Novembar tela i kalendara predstavlja bogat uvid u opus pesnikinje koja je od ludnice načinila umetnost, od ličnih trauma – univerzalnu ispovest, od tišine – pevanje. Rođena 1928. godine u Bostonu, En Sekston je poeziju počela da piše u okviru psihijatrijske terapije, ali je vrlo brzo postala jedan od stubova tzv. konfesionalne poezije, zajedno sa Robertom Louelom i Silvijom Plat, pesnička sestra sa kojom deli bezobzirnu iskrenost, teatralnost i tragičnu sudbinu.

Ova antologija obuhvata reprezentativni izbor iz svih ključnih zbirki, od debitantske Do ludnice i delimično nazad (1960), preko Pulicerom nagrađene Živi ili umri (1966), pa sve do posthumno objavljenih zbirki poput Ulica milosti 45 (1976) i Reči za dr J. (1978). Čitaoci mogu da prate evoluciju pesničkog glasa koji je počeo sa opreznom formalnom disciplinom, da bi prerastao u slobodan, sirov, grozeničan i dirljiv iskaz o ženskom telu, majčinstvu, mentalnoj bolesti, religiji, seksualnosti, smrti. Sekstonova je majstorski pretakala privatno u univerzalno, bez patetike, sa lucidnom ironijom i šokantnom iskrenoću koju su mnogi, čak i kolege pesnici, osuđivali kao nepriličnu.

Konfesionalna poezija kao estetski i etički izbor

En Sekston spada u onu generaciju američkih pesnika koji su šezdesetih godina prošlog veka napravili radikalan zaokret u odnosu na impersonalnu, visoko formalizovanu poeziju modernističke tradicije. Dok su T. S. Eliot i Ezra Paund insistirali na distanci između pesnika i pesme, na objektivnosti i mitskom okviru, konfesionalci su otvoreno govorili o vlastitim mentalnim slomovima, bolničkim iskustvima, porodičnim tajnama, seksualnim željama i suicidalnim mislima. Ono što Sekstonovu izdvaja čak i među konfesionalcima jeste njena spremnost da ide do kraja, da ne ostavi nijednu intimnu zonu neistraženom. Pesme poput "Menstruacija u četrdesetoj", "Balade o samouspokajanju" ili "U krevetu" govore o ženskom telu, seksualnosti i telesnim funkcijama na način koji je bio nezamisliv u američkoj poeziji pre nje.

Struktura antologije prati ključne faze njenog stvaralaštva. Prva faza obuhvata pesme u kojima se suočava sa ličnom biografijom: majkom, ocem, bolnicom, samoubistvom ("Ti, doktore Martine", "Udvojena slika", "Zvona"). U drugoj celini, svoju ispovednu poetiku primenjuje na odnos sa voljenima: "Svi moji lepotani" je potresna elegija ocu; "Silvijina smrt" žaljenje je za prijateljicom Silvijom Plat; "Menstruacija u četrdesetoj" brutalna je refleksija o sopstvenom telu koje stari. Treća faza donosi erotske i ljubavne pesme u kojima žensko telo nije pasivno, već aktivni agens želje – zbirka Ljubavne pesme (1969) uvela je u mejnstrim američki kanon eksplicitnu žensku seksualnost.

Četvrta celina – Transformacije (1971) – dekonstruiše bajke braće Grim iz feminističke i psihoanalitičke perspektive ("Pepeljuga", "Crvenkapa", "Ivica i Marica"). Ova zbirka pokazuje kako mitovi oblikuju naše živote, ali i kako možemo kroz preispitivanje tih mitova osloboditi se njihove vlasti. Peta i šesta celina bave se smrću, religijom, bogom i duhovima – pesme postaju sve ekstatičnije, mistične, često vizionarske, kao pesme nekoga ko se već oprašta ("Božja zadnjica", "Grozno veslanje ka bogu", "Ljubavno pismo napisano u zgradi koja gori"). Njen bog je odsutan, sarkastičan, možda nepostojeći; njena vera je vera nevere.

En Sekston kao društveni dokument

En Sekston je pesnikinja koja je dramski živela i dramski umrla – izvršila je samoubistvo 1974. godine. Ali njena poezija nije samo lična drama, već društveni dokument: svedoči o životu američke žene srednje klase u posleratnom periodu, o sputavajućim rodnim ulogama, o medicalizaciji ženskog iskustva, o nasilju patrijarhalnog braka. Pesme poput "Domaćica", "Onaj koji bije ženu", "Majka i ćerka" deluju kao poetski eseji o uslovima ženske egzistencije.

Stilski, Sekstonova je majstorica groteske, ironije i slike koja šokira i ostaje u sećanju. Njena metaforika je smela, često nasilna, dok jezik ostaje transparentan ali asocijativno bogat. Pesme su građene kao tokovi svesti, ali sa čvrstom narativnom osnovom. U njenim pesmama govore različiti likovi, različite verzije nje same, mrtvi, deca, svetice, veštice – ova polifonija je način da se istražuju različite mogućnosti identiteta.

U proteklih pola veka od njene smrti, Sekstonova je postala kanonska figura, ali njena poezija i dalje uznemirava, provokuje, dira. U vreme kada se ponovo raspravlja o mentalnom zdravlju, telesnoj autonomiji i rodnim ulogama, Sekstonova je iznova aktuelna. Njena hrabrost da govori o tabu temama inspirisala je generacije pesnikinja. Novembar tela i kalendara je knjiga koja će vas uznemiriti, dirnuti, promeniti – i zato je neophodno da je pročitate.