Noćni sneg

Postoji tačka u kojoj se jezik zamrzava, a ljudsko prisustvo ustupa mesto neljudskoj čistoti. Noćni sneg ne opisuje taj granični prostor – ova knjiga jeste taj prostor. U gustoj, gotovo obrednoj tišini, pred nama se otvara svet u kojem padavine brišu civilizacijske tragove, svetlost klinički razotkriva krhkost mesa, a sneg i mrak postaju ontološki baferi. Koračajući ivicom onoga što izmiče govoru, lirski subjekt silazi u hladnu nužnost biologije i sirovu mehaniku postojanja, tražeći poslednji, neuništivi komad bića koji će ga nadživeti kada se privid celovitosti konačno surva.

Kroz procese inverzne duhovne alhemije svedočimo metafizici neoborive vizuelne snage, u kojoj su intimno i kosmičko naspramno postavljeni žileti: prazne sobe, porodične traume i visceralni šokovi tela izloženog bolesti prelivaju se u vizije skamenjenih jezera, htonskih šuma i „usta bez dna“. Pogledom lutalice iznad mora magle, odnosno hrabrošću onoga ko ne ustukne pred ambisom, Goran Korunović u svojoj šestoj poetskoj knjizi donosi katarzu smrzavanja i kapitulacije: olakšanje koje nastupa tek kada se odbaci teret tela i identiteta, a čovek se oslobodi iluzija pred apsolutnim, neljudskim mirom praznine. Iz tog pesničkog sveta izlazimo trajno promenjeni i u retkom, zloslutnom spokojstvu – oslobođeni straha pred sopstvenim nestankom, ali sa osećajem da nas iz same tame teksta neko neprekidno posmatra.
(Ivan Isailović)